Nestrpljivo sam iščekivala ovu knjigu. Fredrik Bakman je na listi mojih omiljenih pisaca još od „Čoveka po imenu Uve“, a pročitala sam i sve ostale njegove romane i svi su mi se dopali. A kada sam počela da čitam ovaj, postala sam nervozna na drugačiji način – mislila sam da mi se knjiga neće dopasti. Reč je o uvrnutoj priči, na trenutke bizarnoj. Sam autor kaže: „Cela stvar je komplikovana, neobična priča. Možda zato što ove priče čestu nisu o onome što mi mislimo. Na primer ova možda i nije baš priča o pljački banke ili razgledanju stana, ili o taocima. Možda nije ni priča o idiotima. Možda je ovo priča o mostu.“

Neuspela pljačka banke dovodi do situacije sa taocima i taman kada pomislite da je svega previše, Bakman se, kao i uvek, prišunja i odjednom se smejete u jednom trenutku dok vam u sledećem slama srce koje na kraju i ukrade. Ne želim da otkrivam radnju. Obožavaoci Bakmanovih romana žele da je sami otkrivaju. Reći ću samo da na kraju nisam bila ni najmanje razočarana. Bakmanov osećaj za ljudskost je izuzetno dirljiv, a ovde nam prikazuje ljudskost u punom sjaju dok likovi jedni sa drugima dele životne terete i otvaraju srca.

Autor nas iznova podseća na roditeljsku ljubav koju smo sretali i u drugim romanima, o odnosima roditelja i dece, muža i žene. I ovde ponovo ima nečega u naizgled jednostavnoj prozi koji skriva nešto daleko značajnije. Najupečatljivije su svakako veze koje se razvijaju među potpunim strancima, dok se polako povezuju jedni sa drugima osetila sam kako se i sama vezujem za njih, posebno za pljačkaša banke. Na mnogo načina je sve ovo delovalo lično i filozofski.

Volim kako Bakman stvara likove koji me teraju da verujem, kada mi je to potrebno, da će ljudi nekada uraditi stvari koje nisu samo ispravne.

Autor: Angela M
Izvor: Goodreads
Prevod: Dragan Matković