Prva zbirka poezije austrijskog nobelovca Petera Handkea (1942) objavljena je 1969. godine. U to vreme se evropska kulturna scena nalazila između šezdesetosmaške političke pobune i neoavangardnih strujanja. Veran dokument razdoblja u kom je nastala, ova knjiga nije zbirka pesama u klasičnom smislu: ona je lingvistički eksperiment, dokument dnevne opažajnosti, montaža jezičkih fragmenata i subverzija uobičajenog lirskog govora.

Handke istovremeno dekonstruiše i unutrašnji, i spoljašnji svet, i načine na koje se oni međusobno preslikavaju. Otuda višestruko „prelamanje“ u naslovu – „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“ – koje funkcioniše kao programska najava beskonačnog procesa posmatranja. I u čitavoj zbirci, i u pesmi po kojoj je ona nazvana, naslov funkcioniše kao beskonačna petlja: unutrašnjost i spoljašnjost više nisu stabilne kategorije.

U centru poetskog motrenja je jezik. On postaje predmet poezije mnogo više nego sredstvo za prenošenje emocija ili slika. Reči se posmatraju kao objekti, sintaksa se rastavlja, opisi sveta postaju opisi opisa a jezik – polje napetosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Mera u kojoj se atar lingvistike tematizuje umesto da služi prenošenju emocija ili slika je tolika da „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“ ne samo da spada u eksperimentalnu Handkeovu fazu – uz drame „Psovanje publike“ i „Kaspar“ i roman „Golmanov strah od penala“ – nego čini njen najekstremniji izraz.

Zbirka je konstruisana kao niz kratkih zapisa, zapažanja, kvazireportažnih fragmenata, jezičkih kadrova i montiranih fotografskih opisa. Nema klasičnih pesama, rime, metričkog reda... Tekst funkcioniše kao kolaž, inventar opažanja i neprekidna struja jezičkih impulsa kojima se apsolutno razlaže subjektivni pogled.

U modernističkoj lirici subjekt je već bio problematizovan, ali kod Handkea on gotovo potpuno nestaje: lišen je emotivnog komentara, ispovednosti i metafizičkih pretpostavki – sveden je na oko i uho, prost senzorski registrator. Posredi je poezija posmatranja, a ne doživljavanja. Pritom Handke insistira na „čistoći“ percepcije: poezija mora da se zasniva na činjenici viđenja, ne na značenju onoga što je viđeno. Otuda mnoštvo fragmenata koji liče na zapis iz notes: automobili na semaforu, ljudi koji

prelaze ulicu, novine u kiosku, nasumični zvukovi... To su „događaji“ koji u tradicionalnoj lirici najverovatnije ne bi bili zabeleženi, jer ne nose simboliku. Handke, međutim, insistira: svet je dovoljan sam.

Važan sloj zbirke odnosi se na kritiku masovnih medija, reklama i informacija koje zatrpavaju svakodnevicu. Fragmenti novinskih naslova, rečenica iz TV emisija, slogani i leci uklapaju se u tekst kao metaforički „šum“. Handke time prikazuje kako spoljašnji svet neprestano prodire u unutrašnji – ponekad nasilno.

Tako se „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“ ispostavlja kao obavezno štivo za svakog ko želi da potpunije shvati romane kojima je autor maestralno opisao prodor vanjskog sveta u intimni i nastalo otuđenje: pre svega „Gubitak slike“ i, opet, „Golmanov strah od penala“. Upućivač na prozu vidljiv je i u pojedinim pesmama koje mogu da funkcionišu i kao priče (na primer, Poređenja za nešto neuporedivo i Jednina i množina).

Što se zalaženja u druge umetnosti tiče, Handke u ovoj knjizi koristi tehnike slične filmu: sečenje, montažu, brzo prebacivanje kadra, kontrast... Time se stvara efekat stalnog kretanja, rasutosti, neuralgične napetosti kao i loma između spoljašnjeg i unutrašnjeg, što nas opet vraća na naslov. „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“ je, na kraju krajeva, veoma bitna zbirka i zato što nam dopunski osvetljuje Handkea ne samo kao romansijera i dramskog pisca nego i kao scenaristu.

Autor: Domagoj Petrović