Prikaz knjige „Umetnici preživljavanja“: Jedan vek među piscima
Godine nisu otupele vrh njegovog pera: na kraju svoje nove knjige, Hans Markus Encensberger zahvaljuje „brojnim neimenovanim velikodušnim saradnicima Vikipedije“, što celoj stvari daje prizvuk aktuelnog kolektivnog projekta. Pritom se obavezno mora imati u vidu i to da izraz „aktuelno“, u slučaju da se nađe pored imena istinskog pionira i inovatora kakav je Encensberger (čak i danas, na pragu desete decenije života), može delovati nekako tromo i neadekvatno. Instinkt je poznatog pisca ovom prilikom poveo u pravcu zbirke portreta ličnosti kojima je dodelio titulu „umetnika preživljavanja“ (u podnaslovu: „99 književnih vinjeta iz 20. veka“).
Radeći na ovoj knjizi, spojio je svoje tri ljubavi: iščitavao je biografije, u ovom slučaju pisaca – a decenijama nam je poznata njegova ljubav prema biografijama, bilo da je reč o Didrou, Humboltu ili porodici Hamerštajn; njegovi portreti su vinjete, dužine dve do četiri stranice – poznato je da se oduvek gnušao velikog broja reči; i, kao treće, pisao je o autorima iz celog sveta: Kertesu, Paundu, Fojhtvangeru, ali i manje poznatim Abeu Kobou i Julijanu Tuvimu – Encensbergerova galerija je kosmopolitska.
Ton knjige je opušten, ponekad u izvesnoj meri nemaran; neki od portreta podsećaju na neformalne, preliminarne i krajnje subjektivne skice. To može biti i veoma duhovito. „On je jedan od najprecenjenijih pisaca 20. veka. Razlog ne leži isključivo u činjenici da je bio prilično glup. On se, nažalost, posvetio čitanju, a onda od onoga što je u tim knjigama našao napravio bućkuriš koji bi teško podneo i najjači stomak.“ Za razliku od Hajnera Milera, njegov portretista je prilično pametan i zato ono što čitamo godi našem stomaku. A budući da je Encensberger mnoge od svojih 99 kolega lično poznavao, saznajemo i zanimljivosti iz njegove biografije: recimo da je Henrija Milera u Njujorku u jednoj zdravici nazvao „vodećim sado-marksistom“, da je bio svedok Sartrovog pijanstva u Kremlju, ili da mu je Peter Vajs jednom prilikom na aerodromu toplo preporučio Marksove rane radove.
Encensberger kod mnogih pisaca, ma koliko se oni međusobno razlikovali, otkriva jednu zajedničku karakteristiku: sposobnost preživljavanja. U zastrašujućem 20. veku, smrt i razaranje, zaborav i depresija vrebali su na svakom koraku. Njegovi kandidati se, svesno ili nesvesno, protiv nečega bore – nekada herojski, češće prilično neherojski. U predgovoru piše: „Sve je to bilo davno, reći će mlađi. Stvarno? Da li su prilagođavanje, srećne slučajnosti, kompromisi i dvosmislene odluke izašli iz mode? Zar se iz toga ne može ništa naučiti?“ Odgovor na ova pitanja je suvereno, kvalitetno pozno delo, koje mnogi nisu očekivali iz pera nekoga ko bi mogao zauzeti 100. mesto na sopstvenoj listi. Stari instinkt ga nije izneverio: Hans Magnus Encensberger dokazuje da o 20. veku još uvek nije sve napisano.
Autor: Aleksander Kaman
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
Radeći na ovoj knjizi, spojio je svoje tri ljubavi: iščitavao je biografije, u ovom slučaju pisaca – a decenijama nam je poznata njegova ljubav prema biografijama, bilo da je reč o Didrou, Humboltu ili porodici Hamerštajn; njegovi portreti su vinjete, dužine dve do četiri stranice – poznato je da se oduvek gnušao velikog broja reči; i, kao treće, pisao je o autorima iz celog sveta: Kertesu, Paundu, Fojhtvangeru, ali i manje poznatim Abeu Kobou i Julijanu Tuvimu – Encensbergerova galerija je kosmopolitska.
Ton knjige je opušten, ponekad u izvesnoj meri nemaran; neki od portreta podsećaju na neformalne, preliminarne i krajnje subjektivne skice. To može biti i veoma duhovito. „On je jedan od najprecenjenijih pisaca 20. veka. Razlog ne leži isključivo u činjenici da je bio prilično glup. On se, nažalost, posvetio čitanju, a onda od onoga što je u tim knjigama našao napravio bućkuriš koji bi teško podneo i najjači stomak.“ Za razliku od Hajnera Milera, njegov portretista je prilično pametan i zato ono što čitamo godi našem stomaku. A budući da je Encensberger mnoge od svojih 99 kolega lično poznavao, saznajemo i zanimljivosti iz njegove biografije: recimo da je Henrija Milera u Njujorku u jednoj zdravici nazvao „vodećim sado-marksistom“, da je bio svedok Sartrovog pijanstva u Kremlju, ili da mu je Peter Vajs jednom prilikom na aerodromu toplo preporučio Marksove rane radove.
Encensberger kod mnogih pisaca, ma koliko se oni međusobno razlikovali, otkriva jednu zajedničku karakteristiku: sposobnost preživljavanja. U zastrašujućem 20. veku, smrt i razaranje, zaborav i depresija vrebali su na svakom koraku. Njegovi kandidati se, svesno ili nesvesno, protiv nečega bore – nekada herojski, češće prilično neherojski. U predgovoru piše: „Sve je to bilo davno, reći će mlađi. Stvarno? Da li su prilagođavanje, srećne slučajnosti, kompromisi i dvosmislene odluke izašli iz mode? Zar se iz toga ne može ništa naučiti?“ Odgovor na ova pitanja je suvereno, kvalitetno pozno delo, koje mnogi nisu očekivali iz pera nekoga ko bi mogao zauzeti 100. mesto na sopstvenoj listi. Stari instinkt ga nije izneverio: Hans Magnus Encensberger dokazuje da o 20. veku još uvek nije sve napisano.
Autor: Aleksander Kaman
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
