Prikaz knjige „Ulica Čajkovskog 40“: Drugačija autofikcija
Kada je poslat u Rusiju, da osveži svoja sećanja na ovu zemlju i tako lakše napiše roman o stogodišnjici Ruske revolucije, glavni junak knjige „Ulica Čajkovskog 40“ holandskog pisca Pitera Vaterdrinkera (1961) nije znao u šta se tačno upušta. Ali, nepredvidljivost koju rečena postavka priziva sasvim je i logična jer je pun nepredvidivosti bio i njegov prvi ozbiljan boravak u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Naime, od strane jednog ekscentričnog sveštenika poslat je u „bezbožnički“ SSSR da razdeli sedam hiljada Biblija (!) što se završilo njegovim raznovrsnim poslovanjem s povećanim brojem turista posle pada Berlinskog zida – poslom turističkog vodiča, unosnom preprodajom manje dostupnih artikala, zloupotrebom bede da znatno poveća broj žena sa kojima je spavao... – te zaljubljivanjem u lokalnu učiteljicu Juliju, što će se kasnije pretvoriti u brak.
Zadatak pisanja knjige o jubileju glavni junak prihvata preko volje, vođen isključivo jednim materijalnim imperativom. Njegov nedostatak entuzijazma predstavlja prikladno spontan izgovor da premreži štivo po porudžbini golemim dozama autofikcije, između ostalog i podacima ukratko prepričanim na kraju prethodnog pasusa.
Kao i u svakoj dobroj autofikciji, glavni junak se zove isto kao i autor. Koliko odstupanje od klasične prigodničarske istoriografske knjige zbog nedostatka volje služi da se dobije atipična istoriografska knjiga, premrežena epizodama iz povesti, toliko zbog istog razloga umesto klasične autofikcije – ako tako nešto uopšte postoji – dobijamo sasvim nesvojstven izdanak pravca: krajnje lično pismo o sadašnjosti svesno je podriveno epizodama iz opšte istorije jedne zemlje. Uostalom, kako da se Vaterdrinker pridržava autofikcije kad živi sa suprugom u kvartu Sankt Petersburga – bivšeg Lenjingrada – u kojem se odvijala revolucija? Neočekivano ali krajnje logično, Čajkovski po kom su nazvane ulica i sama knjiga nije muzički kompozitor, već – revolucionar.
Oba zastupljena žanra, autofikcionalni i istoriografski, utiču na to da se još više odstupi od pravila narudžbine: stalnim preskocima u naraciji i kretanjem čas iz okvira istoriografije, čas iz autofikcije, priča o Oktobarskoj i kasnijim revolucijama u kojoj je posebno efikasno demaskirana figura Vladimira Iljiča Lenjina, upotpunjuje se slikama raspada Sovjetskog Saveza, divljeg kapitalizma koji je zahvatio Rusiju devedesetih, Putinovog dovođenja zemlje u red ali i aktuelne izbegličke krize koja poučava da se istorija uvek ponavlja tako što danas razni revolucionari ili vlastodršci zloupotrebljavaju i žrtvuju sirotinju isto kao pre sto ili više stotina godina.
Kako „fikcionalni“ Vaterdrinker nije ugodio svom izdavaču, tako autor Vaterdrinker ne ugađa čitaocima. Knjigu će sa zanimanjem čitati oni kojima neće smetati česti preskoci vremenskih okvira radnje, pa će dopustiti piscu da ih zavede njegov jedinstven, nekonformistički, često i maksimalistički stil koji katkad podrazumeva i rečenice od po nekoliko stranica. Takođe, delo mora biti zanimljivo svakom književnom sladokuscu koji je nestrpljiv da otkrije autora koji piše drugačije nego svi, ili gotovo svi, pre njega. Piter Vaterdrinken definitivno je takav pisac.
Autor: Domagoj Petrović
Zadatak pisanja knjige o jubileju glavni junak prihvata preko volje, vođen isključivo jednim materijalnim imperativom. Njegov nedostatak entuzijazma predstavlja prikladno spontan izgovor da premreži štivo po porudžbini golemim dozama autofikcije, između ostalog i podacima ukratko prepričanim na kraju prethodnog pasusa.
Kao i u svakoj dobroj autofikciji, glavni junak se zove isto kao i autor. Koliko odstupanje od klasične prigodničarske istoriografske knjige zbog nedostatka volje služi da se dobije atipična istoriografska knjiga, premrežena epizodama iz povesti, toliko zbog istog razloga umesto klasične autofikcije – ako tako nešto uopšte postoji – dobijamo sasvim nesvojstven izdanak pravca: krajnje lično pismo o sadašnjosti svesno je podriveno epizodama iz opšte istorije jedne zemlje. Uostalom, kako da se Vaterdrinker pridržava autofikcije kad živi sa suprugom u kvartu Sankt Petersburga – bivšeg Lenjingrada – u kojem se odvijala revolucija? Neočekivano ali krajnje logično, Čajkovski po kom su nazvane ulica i sama knjiga nije muzički kompozitor, već – revolucionar.
Oba zastupljena žanra, autofikcionalni i istoriografski, utiču na to da se još više odstupi od pravila narudžbine: stalnim preskocima u naraciji i kretanjem čas iz okvira istoriografije, čas iz autofikcije, priča o Oktobarskoj i kasnijim revolucijama u kojoj je posebno efikasno demaskirana figura Vladimira Iljiča Lenjina, upotpunjuje se slikama raspada Sovjetskog Saveza, divljeg kapitalizma koji je zahvatio Rusiju devedesetih, Putinovog dovođenja zemlje u red ali i aktuelne izbegličke krize koja poučava da se istorija uvek ponavlja tako što danas razni revolucionari ili vlastodršci zloupotrebljavaju i žrtvuju sirotinju isto kao pre sto ili više stotina godina.
Kako „fikcionalni“ Vaterdrinker nije ugodio svom izdavaču, tako autor Vaterdrinker ne ugađa čitaocima. Knjigu će sa zanimanjem čitati oni kojima neće smetati česti preskoci vremenskih okvira radnje, pa će dopustiti piscu da ih zavede njegov jedinstven, nekonformistički, često i maksimalistički stil koji katkad podrazumeva i rečenice od po nekoliko stranica. Takođe, delo mora biti zanimljivo svakom književnom sladokuscu koji je nestrpljiv da otkrije autora koji piše drugačije nego svi, ili gotovo svi, pre njega. Piter Vaterdrinken definitivno je takav pisac.
Autor: Domagoj Petrović
