Prikaz knjige „Tata kaže gambit“ Stefana Tićmija
I u kontekstu najezde novih, i onda još novijih izdanja, neke čitalačke izbore je i dalje ipak lako načiniti; bez mnogo premišljanja to bi moglo da se kaže za knjige koje dolaze sa potpisom Stefana Tićmija, autora hitova proze za decu i mlade „Ja sam Akiko“ i „Kaput od mahovine“. Verziranima tu nije potrebno puno ubeđivanja, jer ionako već brojna Tićmijeva publika tačno zna šta može da očekuje i šta onda i sigurno dobija sa svakim njegovim novim delom.
U tom pogledu, kratki roman „Tata kaže gambit“ ostaje na jasnom tragu vrlih mu prethodnika – i ovoga puta je to pritajeno emotivno a u pravoj meri oneobičena i blago apsurdistička priča za decu i mlade, koja u isti mah uspeva da praktično u hodu uhvati i predoči dobar deo tananosti odrastanja i otkrivanja sveta i njegovih datosti i zadatosti. Načelan okvir ostaje naturalistički, uz lako primetnu kosinu kao vid otklona od suvog i onda i manje ili više jalovog verizma, koji pak ostaje u neposrednoj blizini korena priče koja sugestivno i, kako ova proza odmiče, sve postojanije i obuhvatnije oslikava aktera/aktere sa zadivljujuće bogatim unutrašnjim životima.
U slučaju romana „Tata kaže gambit“ (ilustrovao Aleksa Gajić, objavila Laguna) ključni akter je mladi David, sin Adama i Selene, unuk senilne bake Darje. Priča romana počinje u trenutku kada je „život porodice Žakula kao labavo vezan šal na jakom vetru – otima se kontroli“, da bi već nekoliko stranica docnije ta povest nakon prikaza jedne veoma „ambiciozne“ i slikovite noćne more postao intelektualna igrarija sa šahom kao važnom smernicom i odrednicom, ali i kao tačkom prevrata nakon koje na videlo izbijaju krupne (i, naravno, onda i bolne) istine i očito nedovoljno duboko i pažljivo zakopane porodične tajne.
Čitavim tokom, „Tata kaže gambit“ zadržava polazni polet i dinamičnost, a brižljivo je održavan i duh/ton emotivnosti koja je nužni pratilac svakog sazrevanja i korenitih (samo)spoznaja. Za kraj, preporuka za upućenije čitaoce – ovo valja čitati „u paketu“ sa izvrsnom „Novelom o šahu“ Štefana Cvajga. Fina je tu rima u pitanju.
Autor: Zoran Janković, prevodilac, filmski i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik
U tom pogledu, kratki roman „Tata kaže gambit“ ostaje na jasnom tragu vrlih mu prethodnika – i ovoga puta je to pritajeno emotivno a u pravoj meri oneobičena i blago apsurdistička priča za decu i mlade, koja u isti mah uspeva da praktično u hodu uhvati i predoči dobar deo tananosti odrastanja i otkrivanja sveta i njegovih datosti i zadatosti. Načelan okvir ostaje naturalistički, uz lako primetnu kosinu kao vid otklona od suvog i onda i manje ili više jalovog verizma, koji pak ostaje u neposrednoj blizini korena priče koja sugestivno i, kako ova proza odmiče, sve postojanije i obuhvatnije oslikava aktera/aktere sa zadivljujuće bogatim unutrašnjim životima.
U slučaju romana „Tata kaže gambit“ (ilustrovao Aleksa Gajić, objavila Laguna) ključni akter je mladi David, sin Adama i Selene, unuk senilne bake Darje. Priča romana počinje u trenutku kada je „život porodice Žakula kao labavo vezan šal na jakom vetru – otima se kontroli“, da bi već nekoliko stranica docnije ta povest nakon prikaza jedne veoma „ambiciozne“ i slikovite noćne more postao intelektualna igrarija sa šahom kao važnom smernicom i odrednicom, ali i kao tačkom prevrata nakon koje na videlo izbijaju krupne (i, naravno, onda i bolne) istine i očito nedovoljno duboko i pažljivo zakopane porodične tajne.
Čitavim tokom, „Tata kaže gambit“ zadržava polazni polet i dinamičnost, a brižljivo je održavan i duh/ton emotivnosti koja je nužni pratilac svakog sazrevanja i korenitih (samo)spoznaja. Za kraj, preporuka za upućenije čitaoce – ovo valja čitati „u paketu“ sa izvrsnom „Novelom o šahu“ Štefana Cvajga. Fina je tu rima u pitanju.
Autor: Zoran Janković, prevodilac, filmski i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik
