Čudne stvari ostaju u vama, onoga čega se sećamo i ono što zaboravljamo. Da mi je neko spomenuo „Sluškinjinu priču“ bilo kada za ovih 18 godina, od kada sam prvi put pročitala distopiju Margaret Atvud, na pamet bi mi pala samo jedna scena: ceremonija, ritualno silovanje sluškinje Fredovice od strane zapovednika, dok ona drži glavu u krilu njegove žene. Ništa drugo u knjizi – ni vešanja, osude, prevara, bebe sa defektima – nije ostavilo tako jak utisak kao ta scena.

„Kome je gore, meni ili njoj?“, pita se Fredovica. Obe žene su osramoćene, plodna sluškinja i neplodna supruga; obe trpe stražno poniženje. Žene, sluškinje i domaćice iz republike Galad su pomoćnice, robovi i sluge. Nemaju pravo da rade, zarađuju, razgovaraju, da same šetaju. Nemaju pravo da čitaju i nemaju pravo na zadovoljstvo. Nije najjasnije koju od ovih stvari Atvudova smatra najvećom kaznom.

„Ne možete se osloniti na to da se 'ovde tako nešto neće dogoditi'“, piše Atvudova u uvodu „Sluškinjine priče“ za izdanje iz 2017. godine. „S obzirom na okolnosti, bilo šta se može dogoditi bilo gde“. „Svedočanstva“ jednim delom daju odgovor na pitanje koje je zaprepastilo čitaoce, nakon što je „Sluškinjina priča“ objavljena 1985. godine: „Kako se to uopšte dogodilo?“

Knjiga je stigla obavijena tajnom. Nikada se nisam ovoliko namučila da nabavim knjigu. Čak su sudije Bukerove nagrade dobile rukopise zaštićene pečatima, koje su morale da drže zaključane u fiokama. Ko progovori, nadrljaće.

U isto vreme, nikad nisam videla takvo uzbuđenje i haos. Svetska premijera. Ponoćna čitanja. Atvudina pojavljivanja prepičavala su se poput pojavljivanja Boga na Svetoj Gori. Izlozi Voterstouns knjižara zeleneli su se od korica knjige.

Kada je knjiga stigla, na stepenicama se pojavio kurir. Sa kacigom za motocikle, u crnoj koži, sa spuštenim vizirom. Dok se okretao, očekivala sam da ću videti oko Galada istkano na njegovim leđima. Knjiga je bila upakovana u torbu sa natpisom: „Sve dolazi onome ko ume da čeka.“ Na prednjoj korici: sluškinja u karakterističnom ogrtaču i kapi. Na poleđini: devojka s repom i jednom minđušom. Poslušnost i sloboda; skromnost i anarhija. Zeleni, satenski obeleživač za knjige je lep detalj. Mali trzaj između stranica, poput repa zmije u Edenskom vrtu. On je sve započeo, znate, ne Eva.

Čitaoci „Sluškinjine priče“ i oni koji su pratili televizijsku adaptaciju se pitaju: da li je to deo koji opisuje dešavanja koja su se desila pre ili posle? I da li je jednako dobar kao i prvi deo? Odgovor na prvo pitanje je: i jedno i drugo. Delovi koji se dešavaju pre, govore o istoriji tetke Lidije, jedne od Galadovih instruktorki ženskog morala, jer se seća kako se sve to dogodilo. „Verovala sam svim tim glupostima o životu, slobodi, demokratiji i pravima pojedinaca koje sam učila na pravnom fakultetu“, piše tetka Lidija. „To su bile večne istine i uvek bismo ih branili. Na to sam računala kao na magični šarm.“

Poglavlja u kojima tetka Lidija piše o hapšenju, okončanju svoje karijere, „takozvanoj sudiji dami“ i vežbanju na sportskom stadionu jesu jedna od najjezivijih u knjizi. Svojim žarom i intenzitetom podsećaju na priču o francuskim Jevrejima koji su na Zimskom velodromu u Parizu čekali da budu deportovani u nacističke logore. Ne treba mnogo – prljavština, glad, strah – da se postane voljni sluga režima.

Stvarnost i fikcija

U sledećim poglavljima govore dve devojke, tinejdžerke: Agnes u Galadu i Nikol u ​​Kanadi. Mislila sam da sam pametna da mogu da zaključim ko su ove devojke. Previše očigledno, previše rano. Sad kad sam pročitala sve – „Svedočanstva“ se, kao i „Sluškinjina priča“, završavaju transkriptom budućeg akademskog simpozijuma o Galadovim studijama – evo, tresem se. Atvudova zahteva skepticizam. Šta je stvarno, šta je fikcija, ko uništava dokaze, ko će ostati živ i pričati priču? „Vesti iz Galada kažu da je sve ovo laž“, kaže jedan od likova. To zvuči poznato.

U obe knjige osećate kako Atvudova mesi testo, oblikuje medenjake, ostavljajući put od mrvica. Postoje tragovi koje čitaoci treba da pokupe: Prvi maj, Mesec jun, Komandant Džad, Podzemni ženski put. To će pokrenuti rasprave obožavalaca na forumima.

Atvudina proza je kao i uvek snažna, napeta i ne odaje mnogo. Ona koristi određene izraze sa ironičnim žarom: preljubnica, dragoceni cvet, fanatici, oskrnaviti. Njene igre reči su genijalne. Prisiljava vas da razmišljate o jeziku i kako nas on može obmanuti. Zaplet knjige pokreće i pročitala sam je za tačno šest sati. „Sluškinjina priča“ nas je ostavila da pitamo: „Ima li pitanja?“ Bojim se da su odgovori uznemirujući.

Autor: Laura Friman
Izvor: bbc.com
Prevod: Lidija Janjić