Prikaz knjige „Sve smo pokušali“ Izabel Fijioze: Praktični priručnik koji čuva živce roditelja
Da li i vas, kao i milione drugih roditelja, sopstveno dete ponekad izluđuje? Možda tek planirate trudnoću i roditeljstvo i želite dobro da se pripremite za najodgovorniji i ujedno najlepši posao na svetu?
Bez obzira na razloge, knjiga „Sve smo pokušali“ Izabel Fijioze je odličan izbor za sve oni koji žele bolje da razumeju ponašanje dece kako bi pravilnije reagovali i lakše se nosili sa ponekad veoma napornim izazovima. Ne samo što knjiga nudi praktične savete za konkretne situacije, već je duhovito napisana, te istovremeno pruža i odličnu zabavu.
Kuriozitet su i ilustracije Anuk Diboa, koja nije samo umetnica već i stručnjak za psihomotorni razvoj, ali je pre svega majka dve ćerke. I Izabel Fijioza je majka dvoje dece, te je u ovoj knjizi sažela sve probleme sa kojima se susreće kao roditelj, ali i kao psihoterapeut, i ponudila rešenja.
„Kao mama sam doživela trenutke neopisive sreće kada sam osećala da sam povezana sama sa sobom i sa svojom decom, ali sam bila i veoma rastrojena i očajna. Osećala sam se nemoćno, ophrvana sumnjom, stalno sam se preispitivala. Želela sam da pronađem knjigu koja bi mi dala informacije o tome šta je moje dete moglo da doživi u određenim situacijama, smernice koje bi mi pomogle da definišem sopstveno ponašanje. Odbacivala sam prebrze analize dobrih savetnika: ’Samo je hirovita, pokušava da te izmanipuliše, moraš da pokažeš ko je glavni…’. Ono malo što sam znala o dečijem mozgu dovodilo me je u sumnju u vezi sa njegovom sposobnošću da kuje takve strategije, ali mi je bilo čudno da sva deca u određenom uzrastu imaju vrlo slično ponašanje. To mora da nešto znači.“
Šta znače i kako se rešavaju situacije u kojima dete izluđuje svoje roditelje, saznajemo u poglavljima koja su razvrstana po uzrastima, a potom i po modelima ponašanja koja se mogu ispoljiti u određenim godinama deteta: „On želi sve i odmah!“, „On se budi noću!“, „Ona urla čim se udaljim“. „On udara, grize, čupa kosu“, „On govori ružne reči“, „On laže“, „Treba joj sto godina da se obuče“… Gotovo da nema situacije na koje se roditelji najčešće žale, a da nije obrađena i rešena u ovoj knjizi.
Na primer: roditelja ponekad misle da deca određenim ponašanjem samo isteruju hirove. Da li su u pravu ili ne, može se proveriti jednostavnim testom: „Vaš mališan među igračkama sigurno ima kocku ili pločicu s rupama u koje treba da se ubace odgovarajući oblici. Pokažite mu dva otvora, na primer trougao i krug, i pokažite mu jedan oblik, na primer trougao. Pitajte ga u koji otvor ide koji oblik. Većina dece od 20 meseci napraviće nasumičan izbor. Sa 40 meseci ubaciće trougao u odgovarajući otvor u 85% slučajeva. Čak i u tom uzrastu tačan odgovor nije konstanta. Tek posle navršene četiri godine ogromna većina dece uspeva svaki put, jer da bi uspeli u tom zadatku, moraju odjednom da zapamte tri oblika. Dok god vaše dete nije sigurno koji oblik ide u koji otvor i ne može to da vam kaže, ono nije sposobno za bilo kakav hir.“
Dakle, nemojte gubiti živce već usvojite savete Izabel Fijioze i shvatite, pre svega, da je dete složenije od biljke, kako piše u prvoj „lekciji“:
„Kada lišće vašeg fikusa požuti i opada, vi ne pomišljate da biljka to radi namerno da bi vas zafrkavala ili da bi vas prikazala kao lošu baštovanku. Vi tumačite ’ponašanje’ biljke kao poruku: previše ili premalo vode, svetlosti, đubriva… Nedostatak ili preterivanje, pokušavate da razumete šta se događa. Dete je (značajno) složenije od biljke, ali ne i komplikovanije. Njegovi, naizgled, hirovi manifestuju njegove potrebe. Nedostatak ili preterivanje. A ako njegovo ponašanje nije provokacija, već posledica, odgovor, reakcija? Dešava se da tumačimo kao problem nešto što je prirodno. Nema potrebe za panikom s dolaskom jeseni jer lišće opada sa drveća… ili zato što vaš četvorogodišnjak mrzi da gubi…“
Autor: Dragana Todorović
Bez obzira na razloge, knjiga „Sve smo pokušali“ Izabel Fijioze je odličan izbor za sve oni koji žele bolje da razumeju ponašanje dece kako bi pravilnije reagovali i lakše se nosili sa ponekad veoma napornim izazovima. Ne samo što knjiga nudi praktične savete za konkretne situacije, već je duhovito napisana, te istovremeno pruža i odličnu zabavu.
Kuriozitet su i ilustracije Anuk Diboa, koja nije samo umetnica već i stručnjak za psihomotorni razvoj, ali je pre svega majka dve ćerke. I Izabel Fijioza je majka dvoje dece, te je u ovoj knjizi sažela sve probleme sa kojima se susreće kao roditelj, ali i kao psihoterapeut, i ponudila rešenja.
„Kao mama sam doživela trenutke neopisive sreće kada sam osećala da sam povezana sama sa sobom i sa svojom decom, ali sam bila i veoma rastrojena i očajna. Osećala sam se nemoćno, ophrvana sumnjom, stalno sam se preispitivala. Želela sam da pronađem knjigu koja bi mi dala informacije o tome šta je moje dete moglo da doživi u određenim situacijama, smernice koje bi mi pomogle da definišem sopstveno ponašanje. Odbacivala sam prebrze analize dobrih savetnika: ’Samo je hirovita, pokušava da te izmanipuliše, moraš da pokažeš ko je glavni…’. Ono malo što sam znala o dečijem mozgu dovodilo me je u sumnju u vezi sa njegovom sposobnošću da kuje takve strategije, ali mi je bilo čudno da sva deca u određenom uzrastu imaju vrlo slično ponašanje. To mora da nešto znači.“
Šta znače i kako se rešavaju situacije u kojima dete izluđuje svoje roditelje, saznajemo u poglavljima koja su razvrstana po uzrastima, a potom i po modelima ponašanja koja se mogu ispoljiti u određenim godinama deteta: „On želi sve i odmah!“, „On se budi noću!“, „Ona urla čim se udaljim“. „On udara, grize, čupa kosu“, „On govori ružne reči“, „On laže“, „Treba joj sto godina da se obuče“… Gotovo da nema situacije na koje se roditelji najčešće žale, a da nije obrađena i rešena u ovoj knjizi.
Na primer: roditelja ponekad misle da deca određenim ponašanjem samo isteruju hirove. Da li su u pravu ili ne, može se proveriti jednostavnim testom: „Vaš mališan među igračkama sigurno ima kocku ili pločicu s rupama u koje treba da se ubace odgovarajući oblici. Pokažite mu dva otvora, na primer trougao i krug, i pokažite mu jedan oblik, na primer trougao. Pitajte ga u koji otvor ide koji oblik. Većina dece od 20 meseci napraviće nasumičan izbor. Sa 40 meseci ubaciće trougao u odgovarajući otvor u 85% slučajeva. Čak i u tom uzrastu tačan odgovor nije konstanta. Tek posle navršene četiri godine ogromna većina dece uspeva svaki put, jer da bi uspeli u tom zadatku, moraju odjednom da zapamte tri oblika. Dok god vaše dete nije sigurno koji oblik ide u koji otvor i ne može to da vam kaže, ono nije sposobno za bilo kakav hir.“
Dakle, nemojte gubiti živce već usvojite savete Izabel Fijioze i shvatite, pre svega, da je dete složenije od biljke, kako piše u prvoj „lekciji“:
„Kada lišće vašeg fikusa požuti i opada, vi ne pomišljate da biljka to radi namerno da bi vas zafrkavala ili da bi vas prikazala kao lošu baštovanku. Vi tumačite ’ponašanje’ biljke kao poruku: previše ili premalo vode, svetlosti, đubriva… Nedostatak ili preterivanje, pokušavate da razumete šta se događa. Dete je (značajno) složenije od biljke, ali ne i komplikovanije. Njegovi, naizgled, hirovi manifestuju njegove potrebe. Nedostatak ili preterivanje. A ako njegovo ponašanje nije provokacija, već posledica, odgovor, reakcija? Dešava se da tumačimo kao problem nešto što je prirodno. Nema potrebe za panikom s dolaskom jeseni jer lišće opada sa drveća… ili zato što vaš četvorogodišnjak mrzi da gubi…“
Autor: Dragana Todorović
