Kao jedna od legendi Prvog svetskog rata, Mata Hari je u poslednjih stotinu godina bila simbol misterije, uzbuđenja i opasnosti. Njen egzotični život i konačna sudbina – jedinica francuskih vojnika streljala je u rano jutro 15. oktobra 1917. godine – oduvek je nekako smatrana „zasluženom“ jer je reč o ženi koja je toliko želela pažnju da je javno odbacila svaku društvenu normu kako bi razvila reputaciju erotske plesačice i ljubavnice, a kasnije je francuska vlada proglasila špijunom. Neustrašiva tokom života i dovoljno pragmatična da shvati da nadomak četrdesete godine više nije ni gipka ni vitka kao što je nekad bila, ona prihvata šestomesečni ugovor da nastupa u Berlinu tokom 1916. godine. Videla je tu promenu kao šansu za nove uspehe i šire mogućnosti. Veliko pitanje koje postavlja ovaj roman je da li su joj razne veze koje je imala u Nemačkoj i Francuskoj omogućile da zaista deli tajne ili je jednstavno bila žrtveno jagnje koje je, kako je tvrdila, prenosilo dnevne tračeve. Kada je naglo napustila Nemačku u pokušaju da se vrati u Pariz 1917. godine, Francuska je proglasila nemačkim špijunom koji pokušava da ponovo uđe u zemlju. Da li je to bila istina nikada nije potpuno otkriveno.

Pisac Paulo Koeljo daje život njenoj priči u romanu koji je podelio u tri dela. Iako se svaki deo bavi drugim aspektom njenog života, u njima nam nudi i komentare na njenu poziciju zatvorenice. Na samom početku, prolog počinje streljanjem 15. oktobra 1917. godine i autor živopisno dočarava razmišljanja ove žene, zabavljačice sa reputacijom koju treba da „zaštiti“, a istovremeno oslikava nevericu zbog toga što nije pomilovana kako je očekivala. Nedelju dana pre izvršenja presude, Mata Hari je pisala memoare za svoju kćerku, koja je živela u njenoj rodnoj Holandiji, kako bi znala ponešto o svojoj majci. Prvi deo govori o njenoj mladosti, holandskoj devojčici Margareti Zele, o braku sa nasilnim, starijim suprugom kada joj je bilo osamnaest, preseljenje na Javu i kasniji povratak u Holandiju i na kraju odluci da napusti holandsko društvo i preseli se sama u Pariz.

Drugi deo rekonstruiše uzbuđenje koje je budila kao „javanska plesačica“ svojim egzotičnim, istočnjačkim poreklom, dok je nastupala u Parizu za ljude koji su verovali da je ona samo obična devojka koja potiče iz holandskog dela istočne Indije. Pod pokroviteljstvom Emila Gimea, osnivača muzeja Gime, unapredila je svoj „tradicionalni“ ples u oblik umetnosti u vreme kada je u Parizu Salomin „Ples sedam velova“ bio popularan. Upoznala je i očarala umetnike poput Pikasa i Modiljanija, a zavela veoma veliki broj aristokrata i pokrovitelja.

Treći deo, kao kontrast, čine njena završna opažanja o životu i suđenju, uverenju da je imala lošeg advokata koji ju je branio i nepopustljivom verovanju da u njenom dosijeu nema ničega što bi je moglo osuditi i da će zato sigurno biti oslobođena. Dok se priprema za izvršenje kazne, ne predaje se nervozi već se ponaša kao da se sprema za najvažniju zabavu svog života.

U ovom neobičnom formatu – gde je zaključak poznat od prve strane – Koeljo uspeva da zainteresuje čitaoca za najvažnije aspekte života Mata Harijeve i njenu konačnu smrt. Malo je onih koji će tvrditi da su uspeli da upoznaju Mata Hari jer ona veoma vrednuje svoju nezavisnost i nikome ne veruje. Ironično, jedna od malobrojnih osoba sa kojom je uspela da razvije neku bližu povezanost tokom života je supruga njenog pokrovitelja, gospodina Gimea, koja joj daje savet: „Nikada se ne zaljubljuj. Ljubav je otrov... Ljubav zbriše sa lica zemlje sve što jesi i na tom mestu ostavi samo ono što tvoj voljeni želi da budeš.“ Ali Mata Harijeva je bila relativno diskretna po pitanju svojih seksualnih navika i trudila se da svoje afere posmatra kao dužnost odvojenu od sopstvenih osećanja. Drugi savet gospođe Gime je jednostavan: „Život je vrlo komplikovan. Lako je poželeti sladoled, igračku, pobedu u boćanju kao oni odrasli ljudi... Lako je želeti slavu, ali teško je održati je duže od mesec dana, godinu dana, pogotovo kad ta slava zavisi od tela.“ Oduvek pragmatična, Mata Harijeva razume da joj, kako stari, mogućnosti postaju sve ograničenije, što je presudilo da prihvati ugovor u Berlinu kada joj je bilo skoro četrdeset godina i nije mogla da pronađe posao u Parizu.

Na svom putu vozom ka Nemačkoj ima priliku da proceni svoj život u tom prelomnom trenutku i vidi sebe potpuno drugačijom od svih žena koje su se nalazile sa njom u vagonu: „Bila sam egzotična ptica koja je preletala zemlju opustošenu opštim siromaštvom duha. Bila sam labud među patkama koje nisu želele da porastu, u strahu od nepoznatog.“ Dok gleda u čoveka koji putuje sa njom u Berlin, shvata ipak da: „Sada kada me je imao na oku, nije više morao ništa da mi kaže. Moje je bilo samo da plešem i plešem, iako već nisam bila gipka kao ranije.“ Znala je da uvek može da upotrebi isti trik koji je koristila kada je prvi put došla u Pariz: „Prikaži nešto egzotično i Francuzi, uvek željni noviteta, sigurno će poverovati.“ Ambiciozna i radna na svoj način, Mata Harijeva je takođe umela da radi stvari bez previše razmišljanja, a to neznanje je možda bilo i njena propast. Epilog romana, koji govori o posledicama njene smrti, potrebno je pažljivo čitati jer je neverovatan u svom otkrivanju Mata Harinog tužioca, vlade i njene cenzure, kao i „dedukcija, eksploatacija i pretpostavki“ koje su napravljene tokom procesa i uticale na ishod suđenja. Malo je čitalaca koji će i dalje posmatrati „Mata Hari“ kao fatalnu ženu čiji je životni ishod posledica njenih izbora.

Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Dragan Matković