Pre nego što će krenuti na put kroz Apalačke planine, američko-engleski polihistor (lingvista, psihijatar i istoričar nagrađivan za doprinos evropskoj nauci), memoarista i publicista Bil Brajson (1951) već je bio objavio osam putopisnih knjiga. Međutim, s obzirom na rutu na koju se odvažio, bezmalo da je počeo da smatra svoja dotadašnja dela iz dotičnog žanra kao plod vikend-turizma.

Put kroz Apalačke planine „pokriva“ dobar deo američke Istočne obale i gotovo tri i po hiljade kilometara kroz četrnaest saveznih država. Iako to nije najduža ruta u SAD, svakako je najpopularnija i najposećenija. Svake godine, oko dve hiljade avanturista svih vrsta kreće na Put kroz Apalačke planine s namerom da stignu do njegovog kraja. (Svakako je više onih koji žele samo da „zapljunu“ koju deonicu rute ili da na njoj provedu vikend.) S obzirom na to da prostor kojim treba proći znači uspinjanje na preko trista pedeset planinskih vrhova visine veće od hiljadu i po metara i, pred kraj puta, stotinu milja čiste šume – bez kuća, prodavnica i drumova – i da je za prelazak celokupne rute potrebno oko pet meseci, nije čudno što samo desetak odsto onih koji se upuste u ambiciozan hod kroz Apalačke planine stignu do cilja. Polovina njih ne uspeva da pređe ni trećinu rute, a desetak procenata odustaje već tokom prve sedmice. Ponekad do napuštanja puta dolazi zbog fizičkih povreda ili zdravstvenih problema, a katkad i usled psihološkog faktora.

Sve ovo na umu je imao Bil Brajson kad je, vrativši se iz Engleske u rodne SAD – da bi se potom vratio u Britaniju – odlučio da krene na Put kroz Apalačke planine. Do odluke je došao tako što je, šetajući, otkrio da dotična ruta prolazi blizu njegove kuće. Isprva mu pada na pamet, a uskoro postaje fiks-ideja, da prevali Apalačke planine, što će biti izvrstan način da se posle dvadesetak godina provedenih uglavnom po Britaniji vrati svojim korenima, ali i da se iz prve ruke uveri u ono na šta i mnogi Amerikanci zaboravljaju: uprkos svom ogromnom urbanom i industrijskom razvoju, SAD su i dalje države šuma; trećina površine, ne računajući Havaje i Aljasku, pokrivena je stablima. A kako posredi nisu šume uvek prijatne za šetnju, već mogu biti i opasne, Brajson se ipak ne usuđuje da na put krene sam. Jedini koji prihvata da mu bude saputnik jeste Stiven Kac, ili pseudonim njegovog prijatelja s kojim autor odavno nije bio u kontaktu. Ispostavlja se da je Kac gojazni alkoholičar vrlo slabe telesne spreme. Pošto je Brajson odgovoran i racionalan, tandem je i sam po sebi zabavan i maštovito skrojen, ali i kompatibilan.

Zabavno je i spontano (kakvi su i sami razlozi za put) i autorovo opisivanje čak i najopasnijih anegdota u čijem su središtu dva glavna junaka. Brajsonova deskriptivna agilnost i sluh za (auto)ironiju omogućuju čitaocu da lako zamisli strah koji se može osetiti usred šume i potpune tišine u okruženju divljih životinja, ali i da scene koje obiluju opasnostima čita s lakoćom, ako ne i sa smehom. Društveno angažovani autor ne propušta priliku za kritiku nadležnih institucija zbog, s jedne strane, preteranog zadiranja u prirodu na njen uštrb i, s druge, zato što se ne staraju da je više zaštite. To je samo deo protivrečnosti koje, na putu kroz Apalačke planine, autor otkriva na radost onih čitalaca koji su željni zabavnih i uzbudljivih štiva i na brigu onih sa pojačanom ekološkom svešću. Tako „Šetnja kroz šumu“ Bila Brajsona upečatljivo i gotovo neizbežno budi i smeh i iskonsko saosećanje.

Autor: Domagoj Petrović