Sedam trudnoća, jedno dete, javni razvod... povest o hrabroj i časnoj ženi čija je srceparajuća životna priča ispunjena neverovatnim i zadivljujućim detaljima.

Razvedena, svrgnuta, preminula; razvedena, svrgnuta, preživela. Alison Vir, istoričarka čija su dela bestseleri, latila se nezahvalnog posla; napisala je 6 romana posvetivši svaki jednoj ženi Henrija VIII, koristeći se svojim stručnim istorijskim znanjem u nameri da kroz fikciju osvetli njihove živote. Romanom „Katarina Aragonska: Prava kraljica“ započinje seriju knjiga već dobro poznatom pričom koju smo bezbroj puta slušali ili čitali njene raznorazne varijante od Filipe Gregori, preko Džin Plejdi, do Hilari Mantel. Kako ponovo ispričati već poznate činjenice – španska princeza se udaje za novog kralja, a potom njeno mesto zauzima Ana Bolen?

Vir započinje svoje pripovedanje scenom u kojoj šesnaestogodišnja Katalina plovi ka Engleskoj kako bi se udala za Henrijevog starijeg brata Artura, koji nedugo potom umire. (Vir na ovom mestu uzima u obzir nedavna istraživanja, smatrajući da Katarinin brak sa Arturom nije doživeo konzumaciju.) Čitamo kako se njeno bogatstvo smanjuje pošto Henri VII odbija da se ugovori brak između nje i njegovog mlađeg sina Henrija; njen uticaj opada i zbog njenog oca, španskog kralja Ferdinanda, sve do smrti Henrija VII I dok je njegov sin nije proglasio za svoju zakonitu suprugu i kraljicu. „Ali, Katarina, ovo znajte: šta god da je neko drugi rekao, kakvi god da valjani razlozi postoje za naš brak, ja vas želim više nego ma koju drugu ženu; volim vas, i čeznuo sam da se oženim vama.“

Imala je sedam trudnoća i jedno dete, Meri, koja je preživela. Kuljale su glasine o njegovim neverstvima koje je rešila stoički da podnese, jer „kako da ga domami natrag sebi, u devetom mesecu trudnoće i tako satrvena jadima?“, sve dok se Ana Bolen nije pojavila, a Katarina postala suvišna, dok Henri pokušava da se iskobelja iz svog braka. Između Rima i Engleske, Engleske i Španije vodi se živa se prepiska oko Henrijevog slučaja, a „Katarinino kraljevstvo smanjilo se na svega dve sobe“, saznajemo od nje.

Vir je izvanredna u isticanju detalja koje oživotvoruju prohujalu prošlost, bilo da govori o činjenici kada je tle bilo izravnato kada je Henri došao u posetu Fransoi I od Francuske „da ne bi jedan vladar stajao iznad drugoga“, ili sramotna scena u kojoj Katarina i Artur pod nadzorom javnosti odlaze u krevet kako bi konzumirali svoj brak. Ili činjenica kada je Henri, pre razlaza sa Rimom, prisustvovao na pet misa svakog dana. I uznemirujuće je čuti priču sa ove strane – a da ona ne potiče od Henrija i Ane, i saznati iz druge ruke kako je Ana krunisana.

Vir stvara sliku žene sa postojanim i nepokolebljivim moralnim načelima i dubokim verskim ubeđenjima, žene koja je istinski zaljubljena u „tog blistavog mladića, njenog Henrija “. Kako vreme prolazi, zapažamo kako je polako izjedaju gubici brojne dece i odsustvo ćerke, koju je Henri poslao na školovanje, da bi joj docnije branio da dolazi u kontakt s majkom. Ali ona je bila nepopustljiva u svojoj ljubavi prema Henriju i u uverenju da je njihov brak zakonit. „Znam da je pravo na mojoj strani, i pri tome ću čvrsto stajati do dana svoje smrti.“

Ovaj roman možda nije književno remek-delo koje će jednog dana biti u korpusu svetske književnosti, ali nam Vir vešto pripoveda jednu od najboljih istorijskih priča. Stvorila je lik hrabre i časne žene koju su ljudi u to vreme voleli, heroinu svoje sopstvene priče naposletku.

Autor: Alison Flud
Izvor: theguardian.com