Prikaz knjige „Sedam pisama iz Pariza“ Samante Veran
Kada vam život zada nizak udarac, da li se presavijete i zaplačete? Da li uzvratite? Ili možda oživite staru vezu?
U redu, poslednji izbor je pomalo čudan, ali to je upravo ono što je Samanta Veran uradila.
Dobila je otkaz na poslu, na ivici je razvoda, bez novca i nesrećna, usamljena i sa stvarima spakovanim u kutije, priprema se da sa četrdeset godina ponovo živi sa roditeljima. Oseća se kao potpuni promašaj i ne vidi za sebe nikakavu budućnost. Ali kad pronađe kutiju punu starih pisama, pojavljuje se iskra svetlosti. Ta pisma joj je poslao Francuz koga je srela u Parizu dok je još bila bezbrižna tinejdžerka. Bilo je to 1989. godine, pre nego što je internet obezbedio ljudima širom sveta da lako ostanu u kontaktu jedni s drugima. Njih dvoje su proveli zajedno samo nekoliko sati, što je njemu bilo dovoljno da poželi da i dalje bude u vezi sa njom. Napisao joj je sedam pisama. Nije odgovorila ni na jedno od njih. Odustao je.
Sada, u trenutku kada se osećala najranjivije, Samanta je sela i pročitala pisma. Podsetila su je kako je nekada bila srećna i kakva je osoba onda bila, koliko se zabavljala pre nego što je sve pošlo naopako. Osetila se krivom što se nije potrudila da mu odgovori, a onda je učinila nešto što većina nas ne bi – nazovite to hrabrošću, samouverenošću ili čistom usamljenošću – Samanta je odlučila da stupi u kontakt sa Francuzem i izvini mu se što nikada nije odgovorila na njegova pisma.
Zatim sledi njen opis onoga šta se dalje dogodilo. Kako ga je pronašla i poslala mu mejl. Navijaćete za nju dok traži način da povrati sreću. Ne može se reći da je to ponovo oživljena romansa jer zapravo pre toga nije ni stigla da zaživi, na kraju krajeva, bilo je to samo nekoliko sati u Parizu provedenih u obilasku znamenitosti sa privlačnim Francuzem. A opet, uvek je tu bilo nečega, samo što se to izgubilo u sitnicama svakodnevnog života.
Samantina priča je i zabavna i tužna, i uvuče vas u sebe tako da osetite kao da je poznajete i poželite da joj krene na bolje, da dobije drugu šansu. Kada je jedno od vas u Francuskoj a drugo u Americi, vaš pokušaj da se bolje upoznate nailazi na razne prepreke.
Osim toga, Samantini problemi nisu nestali. U očajnoj želji da dođe do novca, pošto se preselila kod roditelja, daleko od starog doma, da bi zaradila za put, radi razne poslove ‒ kao što je šetanje pasa i mnoge druge. Problemi se gomilaju, stvari deluju kao da idu nadole, život nije lak ali postoji delić nade koji se provlači kroz priču ‒ to je Francuz.
Žan-Lik je romantik. On je i jak. Razuman i predusretljiv. On je raketni naučnik! Kako je Samanta rekla, tih sedam pisama su je navela da „rebutuje svoj život i restartuje svoje srce“.
Ova ljupka ljubavna priča je satkana od snova, a Samanta i njen Francuz su osvežavajuće stvarni. Njen stil pisanja je opušten i nezvaničan, kao razgovor sa prijateljem. Njena iskrenost i otvorenost isijavaju sa stranica a njen lik je dopadljiv.
Ova knjiga je njeno ljubavno pismo Žan-Liku... kasno poslato ali sanjalački divno.
Izvor: thegoodlifefrance.com
U redu, poslednji izbor je pomalo čudan, ali to je upravo ono što je Samanta Veran uradila.
Dobila je otkaz na poslu, na ivici je razvoda, bez novca i nesrećna, usamljena i sa stvarima spakovanim u kutije, priprema se da sa četrdeset godina ponovo živi sa roditeljima. Oseća se kao potpuni promašaj i ne vidi za sebe nikakavu budućnost. Ali kad pronađe kutiju punu starih pisama, pojavljuje se iskra svetlosti. Ta pisma joj je poslao Francuz koga je srela u Parizu dok je još bila bezbrižna tinejdžerka. Bilo je to 1989. godine, pre nego što je internet obezbedio ljudima širom sveta da lako ostanu u kontaktu jedni s drugima. Njih dvoje su proveli zajedno samo nekoliko sati, što je njemu bilo dovoljno da poželi da i dalje bude u vezi sa njom. Napisao joj je sedam pisama. Nije odgovorila ni na jedno od njih. Odustao je.
Sada, u trenutku kada se osećala najranjivije, Samanta je sela i pročitala pisma. Podsetila su je kako je nekada bila srećna i kakva je osoba onda bila, koliko se zabavljala pre nego što je sve pošlo naopako. Osetila se krivom što se nije potrudila da mu odgovori, a onda je učinila nešto što većina nas ne bi – nazovite to hrabrošću, samouverenošću ili čistom usamljenošću – Samanta je odlučila da stupi u kontakt sa Francuzem i izvini mu se što nikada nije odgovorila na njegova pisma.
Zatim sledi njen opis onoga šta se dalje dogodilo. Kako ga je pronašla i poslala mu mejl. Navijaćete za nju dok traži način da povrati sreću. Ne može se reći da je to ponovo oživljena romansa jer zapravo pre toga nije ni stigla da zaživi, na kraju krajeva, bilo je to samo nekoliko sati u Parizu provedenih u obilasku znamenitosti sa privlačnim Francuzem. A opet, uvek je tu bilo nečega, samo što se to izgubilo u sitnicama svakodnevnog života.
Samantina priča je i zabavna i tužna, i uvuče vas u sebe tako da osetite kao da je poznajete i poželite da joj krene na bolje, da dobije drugu šansu. Kada je jedno od vas u Francuskoj a drugo u Americi, vaš pokušaj da se bolje upoznate nailazi na razne prepreke.
Osim toga, Samantini problemi nisu nestali. U očajnoj želji da dođe do novca, pošto se preselila kod roditelja, daleko od starog doma, da bi zaradila za put, radi razne poslove ‒ kao što je šetanje pasa i mnoge druge. Problemi se gomilaju, stvari deluju kao da idu nadole, život nije lak ali postoji delić nade koji se provlači kroz priču ‒ to je Francuz.
Žan-Lik je romantik. On je i jak. Razuman i predusretljiv. On je raketni naučnik! Kako je Samanta rekla, tih sedam pisama su je navela da „rebutuje svoj život i restartuje svoje srce“.
Ova ljupka ljubavna priča je satkana od snova, a Samanta i njen Francuz su osvežavajuće stvarni. Njen stil pisanja je opušten i nezvaničan, kao razgovor sa prijateljem. Njena iskrenost i otvorenost isijavaju sa stranica a njen lik je dopadljiv.
Ova knjiga je njeno ljubavno pismo Žan-Liku... kasno poslato ali sanjalački divno.
Izvor: thegoodlifefrance.com
