Juval Noa Harari rođen je u Haifi u Izraelu 1976, a diplomirao je na Univerzitetu u Oksfordu 2002. godine.

Profesor Harari je stručnjak za istoriju sveta, srednjovekovnu i vojnu istoriju. Trenutno je usmeren ka istraživanju sledećih makroistorijskih pitanja: Koji je odnos između istorije i biologije? Kakva je suštinska razlika između homo sapijensa i životinja? Postoji li pravda u istoriji? Kao i: etičke dileme razvoja tehnologije u 21. veku.

Dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada, a postao je poznat širom sveta nakon što je objavio knjigu „Sapijens“ (podnaslov Kratka istorija čovečanstva), koja je prevedena na više od 60 jezika. Dve godine kasnije objavio je i „Homo deus“ (podnaslov Kratka istorija sutrašnjice), delo „21 lekcija za 21. vek“ u kom se, posle pogleda u prošlost u „Sapijensu“ i zagledanosti u budućnost u „Homo deusu“, zaustavlja u sadašnjosti.

Profesor Harari širom sveta drži predavanja na kojima predstavlja teme iz svojih knjiga i članaka, a redovno objavljuje u časopisima kao što su Gardijan, Fajnenšel tajms, Tajms, Nejčr magazin i Volstrit džornal.

Često volontira za mnoge humanitarne organizacije i obraća se publici na otvorenim predavanjima kojima svi mogu da prisustvuju.

Njegov megahit „Sapijens“ govori o kratkoj istoriji čovečanstva u dvadesetak poglavlja, u kome je ljudska vrsta iz roda čovekolikih majmuna odjednom stupila na svetsku pozornicu samostalno se izdvojivši kao jedina od šest ljudskih vrsta koje su pre sto hiljada godina hodale Zemljom. Čak je i naš najbliži rođak, kratko zabeležen i u našem genetskom kodu, neandertalac, izbrisan čeljustima prirodne selekcije. Da li su sapijensi doprineli tom izumiranju ili je ono obavljeno bez njihovog direktnog ili indirektnog učešća, ne zna se.

Kako sapijens naseljava druge kontinente, izumiru značajne biljne i životinjske vrste u Australiji, Severnoj i Južnoj Americi, svuda gde se sapijens trajno naseljava. Da li tome doprinosi vatra koju sapijens nosi sa sobom ili njegova potreba za dominacijom i strah od velikih životinja, možemo samo da pretpostavljamo. Nema artefakata.

Čovečanstvo je prošlo kroz niz revolucija, prva je bila kognitivna, potom poljoprivredna, koja je lutalački način života prebacila na sedelački. Ljudi su počeli da stiču imovinu koja se sastojala od kuće i okućnice, njive, alata. Jedna od tekovina ove revolucije bila je demografska eksplozija. Sledeća je bila industrijska, a najmlađa, nastala pre samo pola milenijuma – naučna.

Gilgamešov cilj nakon što mu je umro najbolji prijatelj bio je da pobedi smrt. Iako u tome nije uspeo, ostao je san koji je sanjalo čovečanstvo kada se oslobađalo od religije koja je smrt zaobilazila, prelazeći svojim otkrovenjima na zagrobni život. Nauka u sprezi sa tehnologijom ponovo se vratila Gilgamešovom direktnom suočavanju sa smrću. Što je posao junaka. Kada je nauka priznala svoje neznanje ili delimično znanje, svoje pravo na grešku, odnosno pogrešivost, počeo je njen vrtoglavi razvoj. I počela je da pobeđuje, u malom, čitajući ljudski genom kao knjigu života.

Životinja čovek je postala bog. Blizu je besmrtnosti u kombinaciji sa nanotehnologijama, veštačkom inteligencijom i uznapredovalom naukom. Hoće li se iz DNK obnoviti neandertalac? I da li je pobeda smrti novi početak ili kraj sapijensa?

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: ekspres.net