Prikaz knjige „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“
„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ američkog autora i istoričara Dija Brauna ima važno mesto u mojoj familiji. Za mog tatu, ova knjiga je sentimentalni podsetnik na zajedničko letovanje sa mnom kada sam bila mala, na čitanje na terasi uz zvuke talasa. Za mene, ovo je prva non fiction knjiga koju sam pročitala i koja mi je otvorila potpuno novi svet publicistike i esejistike.
Kao neko ko je odrastao gledajući vesterne Džona Forda i Hauarda Hoksa, čitajući Kuperovu „Dugu čarapu“, Zena Greja, Karla Maja i „Poručnika Bluberija“, odrasla sam gledajući na Divlji zapad kao na mesto gde su hrabri belci opstajali uprkos negostoljubivim predelima i još negostoljubivijim Indijancima. Mada, i tada sam više volela Unkasa nego Dugu čarapu i naslućivala sam da povest osvajanja američkog zapada nije baš tako jednostavna.
Onda se desio film „Jesen Čajena“ i Zabavnikovo izdanje knjige „Bilo jednom na Divljem zapadu“ i tada mi je tata dao Braunovu knjigu, u tvrdom povezu sa divnim fotografijama indijanskih poglavica. I sve se promenilo.
Braun, istoričar američkog zapada i bibliotekar Univerziteta Ilionoisa objavio je knjigu 1970. na vrhuncu indijanskog aktivizma i nekoliko godina po uspostavljanju Američkog indijanskog pokreta koji je promovisao pitanje savremenih američkih Indijanaca sateranih u rezervate.
U to vreme, SAD su do grla bile upatkane u Vijetnamski rat i Braunova istorija otpora američkih Indijanaca i laži, prevara i genocida bele američke vlade često je poređena sa akcijama američke vojske u Vijetnamu.
Sve to je doprinelo tome da Braunova knjiga bude fantastično primljena i da se do dan-danas štampa. Knjiga je prevedena na 17 jezika i prodata u neverovatnih četiri miliona primeraka i i dalje se smatra jednom od najboljih hronika osvajanja zapada.
Naslov „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je stih pesme Stivena Vinsenta Beneta „Američka imena“, a Ranjeno koleno je mesto poslednjeg velikog sukoba američke vojske i Indijanaca. U blizini Ranjenog kolena roditelji Ludog Konja, poglavice Oglala Lakota indijanaca, sahranili su njegovo srce.
Braun je svoju bolnu, tragičnu, sumornu hroniku neispunjenih obećanja, provokacija, diskriminacije, masakara i odvratnog snishodljivog stava belaca prema „divljacima“ podelio na više poglavlja koja se bave širenjem belaca na zapad i njihovim obračunima sa određenim plemenima koja su im se našla na putu – Navaho, Lakote, Čajeni, Apači...
Sve velike poglavice su tu od Manuelita i Crvenog Oblaka, preko Bika Koji Sedi, Kočiza do Džeronima i Tupog Noža. Tu su i Divlji Bil Hikok i Kaster i Šeridan i mnogi drugi. I sav užas mirnog i nasilnog opora Indijanaca, njihovo sistematsko uništavanje i degradiranje kako bi se napravilo mesta za progres i „civilizaciju“.
Nakon ove knjige vredi pogledati film „Srce groma“ i onda pročitati fantastičan strip „Skalpirani“ koji je radio naše gore list R.M. Gera. Nećete se osećati bolje ali ćete još više i sa razlogom voleti „crvenokošce“.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Kao neko ko je odrastao gledajući vesterne Džona Forda i Hauarda Hoksa, čitajući Kuperovu „Dugu čarapu“, Zena Greja, Karla Maja i „Poručnika Bluberija“, odrasla sam gledajući na Divlji zapad kao na mesto gde su hrabri belci opstajali uprkos negostoljubivim predelima i još negostoljubivijim Indijancima. Mada, i tada sam više volela Unkasa nego Dugu čarapu i naslućivala sam da povest osvajanja američkog zapada nije baš tako jednostavna.
Onda se desio film „Jesen Čajena“ i Zabavnikovo izdanje knjige „Bilo jednom na Divljem zapadu“ i tada mi je tata dao Braunovu knjigu, u tvrdom povezu sa divnim fotografijama indijanskih poglavica. I sve se promenilo.
Braun, istoričar američkog zapada i bibliotekar Univerziteta Ilionoisa objavio je knjigu 1970. na vrhuncu indijanskog aktivizma i nekoliko godina po uspostavljanju Američkog indijanskog pokreta koji je promovisao pitanje savremenih američkih Indijanaca sateranih u rezervate.
U to vreme, SAD su do grla bile upatkane u Vijetnamski rat i Braunova istorija otpora američkih Indijanaca i laži, prevara i genocida bele američke vlade često je poređena sa akcijama američke vojske u Vijetnamu.
Sve to je doprinelo tome da Braunova knjiga bude fantastično primljena i da se do dan-danas štampa. Knjiga je prevedena na 17 jezika i prodata u neverovatnih četiri miliona primeraka i i dalje se smatra jednom od najboljih hronika osvajanja zapada.
Naslov „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je stih pesme Stivena Vinsenta Beneta „Američka imena“, a Ranjeno koleno je mesto poslednjeg velikog sukoba američke vojske i Indijanaca. U blizini Ranjenog kolena roditelji Ludog Konja, poglavice Oglala Lakota indijanaca, sahranili su njegovo srce.
Braun je svoju bolnu, tragičnu, sumornu hroniku neispunjenih obećanja, provokacija, diskriminacije, masakara i odvratnog snishodljivog stava belaca prema „divljacima“ podelio na više poglavlja koja se bave širenjem belaca na zapad i njihovim obračunima sa određenim plemenima koja su im se našla na putu – Navaho, Lakote, Čajeni, Apači...
Sve velike poglavice su tu od Manuelita i Crvenog Oblaka, preko Bika Koji Sedi, Kočiza do Džeronima i Tupog Noža. Tu su i Divlji Bil Hikok i Kaster i Šeridan i mnogi drugi. I sav užas mirnog i nasilnog opora Indijanaca, njihovo sistematsko uništavanje i degradiranje kako bi se napravilo mesta za progres i „civilizaciju“.
Nakon ove knjige vredi pogledati film „Srce groma“ i onda pročitati fantastičan strip „Skalpirani“ koji je radio naše gore list R.M. Gera. Nećete se osećati bolje ali ćete još više i sa razlogom voleti „crvenokošce“.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
