Prikaz knjige „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“
Znate li kako je osvojen američki Zapad? Da li uopšte mislite da je osvojen? Za mnoge ljude, ipak, on nije osvojen. Ovo je priča Di Brauna o ljudima koji su izgubili Zapad. Priča o američkim Indijancima. (Koristim izraz Indijanci, a ne američki starosedeoci jer je knjiga objavljena 1971. godine u vreme kada nismo toliko pazili koje izraze koristimo.)
Divlji zapad. Kada to čujete, da li su vam pred očima posteri vestern filmova, obračuni pištoljima, kopači zlata? Di Braun je napisao „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ kako bi vam prikazao neke druge ljude. Ovo je priča o Sijuksima, Apačima, Navaho i Komanče Indijancima, priča o Biku Koji Sedi, Ludom Konju, Džeronimu i Poglavici Džozefu. Veoma je detaljno istražena, autor je nalazio reči u dnevnicima, sudskim transkriptima i mirovnim sporazumima, i sve ih povezao u jedan istorijski narativ.
Knjiga počinje sa Kolumbom i prvim engleskim doseljenicima. I odmah dobijamo sliku o tome kako su Indijanci izgubili Zapad. Suština je u vlasništvu. Jedna od prvih indijanskih zemalja koja je zauzeta 1625. godine je deo koji danas zovemo Nova Engleska i koju je predao Samoset od Pemakida:
„Samoset je znao da je zemlja koju im je zaveštao Veliki Duh isto toliko beskrajna koliko i nebo i da ona ne pripada nijednom čoveku. Ali da bi ugodio tim čudnim tuđincima i njihovom još čudnijem načinu života, obavio je svečani obred i, stavivši krst na hartiju, ustupio im zemljište.“
Tako je počelo, a borba nikada nije bila ravnopravna. Za bele doseljenike, Amerika je bila zemlja bogatstva. Došli su u nju u potrazi za boljim životom, u zemlju koja je velika, bogata mineralima i plodna. Za to niko ne može da ih krivi. Ali kako su se doseljenici širili, tako su se smanjivala prostranstva starosedelaca. Jednostavno nije bilo mesta i za jedne i za druge. Osnovna priča ove knjige počinje sa dugim pešačenjem Navaho Indijanaca u jedan od prvih rezervata 1860. godine, nedugo nakon što je američka vlada donela „Manifest sudbine“ – koji opravdava neizbežno širenje belaca. Kako to arogantno zvuči! Sumnjam da je sudbina bila manifest za Navahoe. Oni su samo želeli svoj dom. Konačno, na kraju im je dozvoljeno da se vrate iako im je odlazak u rezervat i boravak u njemu značajno smanjio ljudstvo. Vratili su se samo srećnici.
Samo trideset godina kasnije, sloboda da žive, krstare sopstvenom zemljom i love bila je oduzeta starosedeocima Amerike. Na hiljade ih je umrlo u bitkama ili od gladi i bolesti u rezervatima koji su se sve više smanjivali. Krda bizona su takođe nestala. Mnogo priča je ostalo da se ispriča, ali bolje da ih čujete njihovim rečima nego mojim.
Iz jednog prekršenog obećanja u drugo, ljudi su izgubili svoju zemlju. Od svih užasnih stvari o kojima Braun govori, od nefer pregovora preko masakra, do prodaje dece u ropstvo, jedna priča mi se posebno urezala u sećanje: jednom indijanskom rezervatu su bila potrebna ćebad. Poslali su im neopranu ćebad iz bolnice u kojoj su se lečili ljudi oboleli od malih boginja. Ljudi kojima su ćebad poslata nisu bili otporni na male boginje. Ova priča se ističe među ostalim zbog varvarskog načina na ljudi tretiraju druga ljudska bića.
„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je najtužnija priča o okrutnosti, bahatosti, neznanju i nepravdi koju ćete ikada pročitati. Zlodela koja su izvršena prevazilaze sve reči, i moje, i Braunove, čak i ponosne, tužne i prelepe opise samih Indijanaca. Ali istina je da uvek idemo dalje. Mi i društva se razvijamo. Niko ne može da vrati vreme, a starosedeoci Amerike ne mogu da povrate svoje nasleđe, zemlju i način života. Ali uvek postoji potreba za svedočanstvom, za istorijom i čuvanjem znanja, običaja i kultura. Kako bismo drugačije mogli da učimo i gradimo? Ili idemo napred?
Mislim da je najbolje u ovoj knjizi to što uspeva da poveže svedočanstva Indijanca sa političkim i istorijskim okvirima događaja. Volim usmenu istoriju. Ne želim da čitam o brojevima, datumima, činjenicama – želim da čitam o ljudima. Želim da znam kako im je bilo tada, kako su gledali na događaje svog vremena i kakvi su im snovi i nadanja bili. Želim da znam šta ih je činilo srećnim, šta rastuživalo i kako su gledali na stvari uopšte. Želim da znam kako im je izgledao njihov svet, a ne kakav je bio u suvoj hronologiji. Upravo to nam nudi Di Braunova knjiga.
„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je velika knjiga na mnogo načina. Naravno, velika je jer je važna. Takođe je velika jer je prepuna događaja i ljudi. Možda vas ne zanimaju događaji sa američkog Zapada koji su se odigrali pre skoro dva veka, ali ova knjiga će pobuditi to interesovanje – kao i bes i tugu. Naravno da su zlodela počinjena sa obe strane, mada u knjizi nema mnogo toga o pogledu belaca na sve to, ali mislim da to nije problem jer je knjiga i napisana kako bi uspostavila balans. Čitajte je na taj način.
I izazivam vas – pokušajte da ostanete ravnodušni.
Izvor: thebookbag.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Divlji zapad. Kada to čujete, da li su vam pred očima posteri vestern filmova, obračuni pištoljima, kopači zlata? Di Braun je napisao „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ kako bi vam prikazao neke druge ljude. Ovo je priča o Sijuksima, Apačima, Navaho i Komanče Indijancima, priča o Biku Koji Sedi, Ludom Konju, Džeronimu i Poglavici Džozefu. Veoma je detaljno istražena, autor je nalazio reči u dnevnicima, sudskim transkriptima i mirovnim sporazumima, i sve ih povezao u jedan istorijski narativ.
Knjiga počinje sa Kolumbom i prvim engleskim doseljenicima. I odmah dobijamo sliku o tome kako su Indijanci izgubili Zapad. Suština je u vlasništvu. Jedna od prvih indijanskih zemalja koja je zauzeta 1625. godine je deo koji danas zovemo Nova Engleska i koju je predao Samoset od Pemakida:
„Samoset je znao da je zemlja koju im je zaveštao Veliki Duh isto toliko beskrajna koliko i nebo i da ona ne pripada nijednom čoveku. Ali da bi ugodio tim čudnim tuđincima i njihovom još čudnijem načinu života, obavio je svečani obred i, stavivši krst na hartiju, ustupio im zemljište.“
Tako je počelo, a borba nikada nije bila ravnopravna. Za bele doseljenike, Amerika je bila zemlja bogatstva. Došli su u nju u potrazi za boljim životom, u zemlju koja je velika, bogata mineralima i plodna. Za to niko ne može da ih krivi. Ali kako su se doseljenici širili, tako su se smanjivala prostranstva starosedelaca. Jednostavno nije bilo mesta i za jedne i za druge. Osnovna priča ove knjige počinje sa dugim pešačenjem Navaho Indijanaca u jedan od prvih rezervata 1860. godine, nedugo nakon što je američka vlada donela „Manifest sudbine“ – koji opravdava neizbežno širenje belaca. Kako to arogantno zvuči! Sumnjam da je sudbina bila manifest za Navahoe. Oni su samo želeli svoj dom. Konačno, na kraju im je dozvoljeno da se vrate iako im je odlazak u rezervat i boravak u njemu značajno smanjio ljudstvo. Vratili su se samo srećnici.
Samo trideset godina kasnije, sloboda da žive, krstare sopstvenom zemljom i love bila je oduzeta starosedeocima Amerike. Na hiljade ih je umrlo u bitkama ili od gladi i bolesti u rezervatima koji su se sve više smanjivali. Krda bizona su takođe nestala. Mnogo priča je ostalo da se ispriča, ali bolje da ih čujete njihovim rečima nego mojim.
Iz jednog prekršenog obećanja u drugo, ljudi su izgubili svoju zemlju. Od svih užasnih stvari o kojima Braun govori, od nefer pregovora preko masakra, do prodaje dece u ropstvo, jedna priča mi se posebno urezala u sećanje: jednom indijanskom rezervatu su bila potrebna ćebad. Poslali su im neopranu ćebad iz bolnice u kojoj su se lečili ljudi oboleli od malih boginja. Ljudi kojima su ćebad poslata nisu bili otporni na male boginje. Ova priča se ističe među ostalim zbog varvarskog načina na ljudi tretiraju druga ljudska bića.
„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je najtužnija priča o okrutnosti, bahatosti, neznanju i nepravdi koju ćete ikada pročitati. Zlodela koja su izvršena prevazilaze sve reči, i moje, i Braunove, čak i ponosne, tužne i prelepe opise samih Indijanaca. Ali istina je da uvek idemo dalje. Mi i društva se razvijamo. Niko ne može da vrati vreme, a starosedeoci Amerike ne mogu da povrate svoje nasleđe, zemlju i način života. Ali uvek postoji potreba za svedočanstvom, za istorijom i čuvanjem znanja, običaja i kultura. Kako bismo drugačije mogli da učimo i gradimo? Ili idemo napred?
Mislim da je najbolje u ovoj knjizi to što uspeva da poveže svedočanstva Indijanca sa političkim i istorijskim okvirima događaja. Volim usmenu istoriju. Ne želim da čitam o brojevima, datumima, činjenicama – želim da čitam o ljudima. Želim da znam kako im je bilo tada, kako su gledali na događaje svog vremena i kakvi su im snovi i nadanja bili. Želim da znam šta ih je činilo srećnim, šta rastuživalo i kako su gledali na stvari uopšte. Želim da znam kako im je izgledao njihov svet, a ne kakav je bio u suvoj hronologiji. Upravo to nam nudi Di Braunova knjiga.
„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ je velika knjiga na mnogo načina. Naravno, velika je jer je važna. Takođe je velika jer je prepuna događaja i ljudi. Možda vas ne zanimaju događaji sa američkog Zapada koji su se odigrali pre skoro dva veka, ali ova knjiga će pobuditi to interesovanje – kao i bes i tugu. Naravno da su zlodela počinjena sa obe strane, mada u knjizi nema mnogo toga o pogledu belaca na sve to, ali mislim da to nije problem jer je knjiga i napisana kako bi uspostavila balans. Čitajte je na taj način.
I izazivam vas – pokušajte da ostanete ravnodušni.
Izvor: thebookbag.co.uk
Prevod: Dragan Matković
