Prikaz knjige „Revolt“ Nadava Ejala: Pod svilenom pesnicom
Ako je naslov morala da bude jedna reč, morala je biti revolt. Ako je podnaslov morao da bude kratak i obuhvati čitav tok knjige, autor je i tu perfektan. Ova knjiga nas vodi oko sveta: od Japana preko Maldiva, Pensilvanije, Grčke... Odredište je isto – autor je u „rovovima pobune“: pruža opažanja sa mesta gde je globalizacija, nakon prvobitnih blagodeti, postala problem.
Radi učešća u globalizaciji, kao nadnacionalnoj integraciji nacionalnih centara moći i uticaja, gotovo sve zemlje su joj se žrtvovale. Time su birači udaljeni od čvorišta odlučivanja, a poverenje u globalizaciju počelo je da pada. Sistem je pak na nepoverenje ostao otporan. Tenzija je ključala.
Dva su događaja označila početak kraja globalizacije. Najpre teroristički napad na Ameriku septembra 2001, čiji se predznak čini verskim, ali se tiče pogleda na globalizaciju – univerzalističkog ili fundamentalističkog. Nosilac prvog su SAD, kao centar svetske politike, ekonomije i savremene pop kulture koja teži širenju. Akteri drugog su brojne grupe spremne da se bore protiv homogenizacije. Događaj posle kog, prema autoru, nema povratka jeste svetska finansijska kriza septembra 2008. godine. To je bio krah kapitalizma, međuzavisnih globalnih finansijskih tržišta natapanih špekulativnim kapitalom. Ipak, sistem je spasen – javnim novcem. Činjenica da je to širom sveta učinjeno bez saglasnosti građana i uz brutalne politike štednje, dokrajčila je poverenje u globalizaciju. Proključalo je, a milionima i prekipelo. Ova knjiga priča je i o njima.
Da li ste znali da je, u svakom trenutku, barem četvrtina Bangladeša poplavljena? Da su Maldivi, usled sve toplijih i kiselijih mora, prva zemlja koja će nestati pod vodom? Bogate zemlje zaslužne su za preko 90% efekta staklene bašte, a siromašne trpe više od 90% štete, uključujući i ljudske žrtve. Zagađenje, kultura besomučne potrošnje i masivne emisije ugljenika kojima je urodio kapitalizam pogađa slabe više nego jake – daleko više. Koliko i na koji način, čitaoci će saznati u petom poglavlju.
„Nama se dvadeset četiri sata u danu nešto događa. I to sve dobre stvari. Tu su internet, mobilni telefoni, mobilni uređaji, uvek smo povezani i živimo u gradu koji nikada ne spava. Moguće je živeti punim, zabavnim životom a da nemaš decu i nemaš seks“. Ovako je Mej Kjotani, stanovnica Tokija, objasnila perspektivu života u Japanu, hiperdigitalizovanom društvu koje nestaje. Jedna od najbogatijih zemalja na svetu dom je 18 miliona registrovanih pasa i mačaka i 15 miliona dece. Godine 2019. stopa nataliteta bila je najniža od kraja 19. veka. Očekuje se da će broj stanovnika, sa današnjih 125 miliona, do kraja veka pasti na 60. Ovo nije samo japanski problem: isto je u Južnoj Koreji, Nemačkoj, Italiji, Španiji i mnogim drugim zemljama, bogatim i siromašnim. Šta znači kada društva počnu da se smanjuju? Šta to govori o pojedincima, o sreći i zdravlju? Ova knjiga je zbirka odgovora na ova i mnoga druga pitanja. Autor piše putopis pun frapantnih podataka, vešto uvezanih u novinarsku priču koja pruža kontekst, uz tezu da je globalizacija duboko neodrživa. To se potvrđuje u svakom od dvadeset i jednog poglavlja.
Iako su Ejalova polazišta levičarska, on povremeno zađe u desno, kao kada ispravno tvrdi da globalizacija ne sme da gazi identitet i tradiciju. Ipak, više puta kao najveću prednost globalizacije navodi izvlačenje stotina miliona ljudi iz siromaštva. Za njega je ona „konstantna, emancipujuća i zastrašujuće efikasna revolucija“. To je tačno – dok se ne uračuna devastacija prirode, koju sistem tretira kao gotovo besplatan resurs. Kada se uzme, ostaje samo zastrašujuća. Budući da je novinar, previd da je priča o dinamičnom padu siromaštva zahvaljujući globalizaciji duboko osporena nije neoprostiv.
Poruka knjige, koja sa čitaocem komunicira lako ali ne i površno, jeste da liberalnom poretku i globalizaciji treba novi narativ da bi se rešavali najveći problemi današnjice. Preispitivanje ekonomskog modela, obavezujući klimatski protokoli, veća moć malih zemalja u međunarodnim telima i globalni korporativni porezi – kockice su tog mozaika.
Autor: Ivan Radanović
Radi učešća u globalizaciji, kao nadnacionalnoj integraciji nacionalnih centara moći i uticaja, gotovo sve zemlje su joj se žrtvovale. Time su birači udaljeni od čvorišta odlučivanja, a poverenje u globalizaciju počelo je da pada. Sistem je pak na nepoverenje ostao otporan. Tenzija je ključala.
Dva su događaja označila početak kraja globalizacije. Najpre teroristički napad na Ameriku septembra 2001, čiji se predznak čini verskim, ali se tiče pogleda na globalizaciju – univerzalističkog ili fundamentalističkog. Nosilac prvog su SAD, kao centar svetske politike, ekonomije i savremene pop kulture koja teži širenju. Akteri drugog su brojne grupe spremne da se bore protiv homogenizacije. Događaj posle kog, prema autoru, nema povratka jeste svetska finansijska kriza septembra 2008. godine. To je bio krah kapitalizma, međuzavisnih globalnih finansijskih tržišta natapanih špekulativnim kapitalom. Ipak, sistem je spasen – javnim novcem. Činjenica da je to širom sveta učinjeno bez saglasnosti građana i uz brutalne politike štednje, dokrajčila je poverenje u globalizaciju. Proključalo je, a milionima i prekipelo. Ova knjiga priča je i o njima.
Da li ste znali da je, u svakom trenutku, barem četvrtina Bangladeša poplavljena? Da su Maldivi, usled sve toplijih i kiselijih mora, prva zemlja koja će nestati pod vodom? Bogate zemlje zaslužne su za preko 90% efekta staklene bašte, a siromašne trpe više od 90% štete, uključujući i ljudske žrtve. Zagađenje, kultura besomučne potrošnje i masivne emisije ugljenika kojima je urodio kapitalizam pogađa slabe više nego jake – daleko više. Koliko i na koji način, čitaoci će saznati u petom poglavlju.
„Nama se dvadeset četiri sata u danu nešto događa. I to sve dobre stvari. Tu su internet, mobilni telefoni, mobilni uređaji, uvek smo povezani i živimo u gradu koji nikada ne spava. Moguće je živeti punim, zabavnim životom a da nemaš decu i nemaš seks“. Ovako je Mej Kjotani, stanovnica Tokija, objasnila perspektivu života u Japanu, hiperdigitalizovanom društvu koje nestaje. Jedna od najbogatijih zemalja na svetu dom je 18 miliona registrovanih pasa i mačaka i 15 miliona dece. Godine 2019. stopa nataliteta bila je najniža od kraja 19. veka. Očekuje se da će broj stanovnika, sa današnjih 125 miliona, do kraja veka pasti na 60. Ovo nije samo japanski problem: isto je u Južnoj Koreji, Nemačkoj, Italiji, Španiji i mnogim drugim zemljama, bogatim i siromašnim. Šta znači kada društva počnu da se smanjuju? Šta to govori o pojedincima, o sreći i zdravlju? Ova knjiga je zbirka odgovora na ova i mnoga druga pitanja. Autor piše putopis pun frapantnih podataka, vešto uvezanih u novinarsku priču koja pruža kontekst, uz tezu da je globalizacija duboko neodrživa. To se potvrđuje u svakom od dvadeset i jednog poglavlja.
Iako su Ejalova polazišta levičarska, on povremeno zađe u desno, kao kada ispravno tvrdi da globalizacija ne sme da gazi identitet i tradiciju. Ipak, više puta kao najveću prednost globalizacije navodi izvlačenje stotina miliona ljudi iz siromaštva. Za njega je ona „konstantna, emancipujuća i zastrašujuće efikasna revolucija“. To je tačno – dok se ne uračuna devastacija prirode, koju sistem tretira kao gotovo besplatan resurs. Kada se uzme, ostaje samo zastrašujuća. Budući da je novinar, previd da je priča o dinamičnom padu siromaštva zahvaljujući globalizaciji duboko osporena nije neoprostiv.
Poruka knjige, koja sa čitaocem komunicira lako ali ne i površno, jeste da liberalnom poretku i globalizaciji treba novi narativ da bi se rešavali najveći problemi današnjice. Preispitivanje ekonomskog modela, obavezujući klimatski protokoli, veća moć malih zemalja u međunarodnim telima i globalni korporativni porezi – kockice su tog mozaika.
Autor: Ivan Radanović
