Kada su dužnosti intelektualaca u pitanju, Mario Vargas Ljosa veruje da je neophodno razgovarati sa onima koji mogu doprineti svežim idejama i u čijoj svesti se može posejati klica znanja kako bi se razvili slobodni umovi sposobni za diskusiju i razumevanje tema koje čine naše društvo.

Ova knjiga na koncizan, zabavan i oštrouman način objedinjuje Ljosina predavanja grupi studenata američkog univerziteta u toku seminara o književnosti i politici koji im je držao u drugom semestru 2015. godine. Na predavanjima je učestvovao i profesor Ruben Galjo koji je usmeravao razgovor, vodio računa o vremenu, angažovao studente i pomogao u stvaranju prijatne i motivišuće atmosfere.

Vargas Ljosa je jednom prilikom izjavio da mlade „treba upozoriti da je književnost plamen, da predstavlja nekonformizam i buntovništvo i da se postaje pisac da bi se protestovalo, kontriralo i kritikovalo“. Ova ideja će uvek odzvanjati amfiteatrom u kome ju je pisac prvi put podelio sa Galjom i studentima. Opušten, prijatan, uz iskren i srdačan osmeh, Vargas Ljosa je kao riba u vodi kada treba da iznese i podeli svoja mišljenja i stavove. „Naučio sam više o svojim delima nego studenti“, kaže, ističući sponu koju je ostvario sa njima kroz razgovore.

Prvi deo romana se fokusira na kritiku književnosti uopšte i na kratak osvrt na najvažnije teorije o romanu, od socijalističkog realizma do francuskog „novog romana“, da bi se kasnije bavio bumom latinoameričke književnosti u 20. veku.

„Roman se u poređenju sa ostalim književnim rodovima smatrao nižim žanrom. U prvom planu je, naravno, bilo pesništvo koje je bilo stvaralački rod par excellence“, kaže pisac i ova misao nas navodi sa zamislimo kako ove reči književnog velikana odišu inteligencijom i kreativnim stvaralaštvom pred studentima koji ga pomno slušaju.

Čini se da majstor pripovedanja i dobitnik Nobelove nagrade uživa prisećajući se tih predavanja i daje detaljan uvid u svoja dela („Razgovor u katedrali“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Riba u vodi“ i „Jarčeva fešta“), zbog kojih se smatra jednim od najvećih pisaca španskog govornog područja, i pominje ih sa skromnošću čoveka koji zna da su dela ta koja su važna, ne sam autor.

Naravno, pisac ne govori samo o romanu kao rodu i svojim romanima, već pominje i svoj razvojni put u oblasti novinarstva, jasno ističe razliku između novinarstva i književnosti, šta ih definiše i u kojim sferama su slični, ali se nipošto ne smeju mešati.

Vargasu Ljosi ne manjka prideva i primera za razvijanje teorije o ulozi novinara i kako su zagazili u mutne vode senzacionalizma, o kritici koja se ne zasniva na činjenicama i o shvatanju novinarskog posla samo kao zabavu i spektakl.

Na kraju knjige, kao gost se pojavljuje francuski novinar Filip Lanson, jedan od preživelih surovog terorističkog napada na redakciju časopisa „Šarli ebdo“ u Parizu, 7. januara 2015. godine. Susret je topao, budi emocije i navodi čitaoca da se naježi kada sazna više o ovom događaju, pošto se Lanson potpuno otvara pred publikom koja ga netremice sluša i deli njegovu neizmernu bol. Vargas Ljosa iznosi svoje interesantno viđenje i ističe koliko je sloboda govora važna za razvoj demokratskih institucija rekavši da od ove slobode zavise i sve ostale – kada nema slobode govora, i ostali vidovi slobode bivaju ugroženi, a to daje vlasti oružje kojim može da ućutka kritike i nametne određeni način ponašanja.

Ukratko, ova knjiga je izvrsna na kulturnom nivou, prosvetljujuća i slikovita, u kojoj je debata proistekla iz iskrenih razmišljanja i osećanja, odiše slobodnim mišljenjem i budi u čitaocu želju da živi u svetu u kome društvo traži različite načine da postigne poštovanje i pozove na dijalog.

Izvor: culturamas.es
Prevod: Sonja Laštro