Prikaz knjige „Ranjav i željan“: Bura zvana život
Cilj knjige „Ranjav i željan“ Roberta Hodela o životu i delu Borisava Bore Stankovića, koja se pozicionarala na samoj razmeđi životopisa, monografije i studije, sasvim je jasan – još jednom osvetliti specifičnost i značaj ovog vrsnog srpskog pisca. I sam autor to nedvosmisleno ističe već u predgovoru gde navodi i sledeće: „Stanković danas pripada panteonu srpske (i nekadašnje jugoslovenske) književnosti i njegove priče i danas plene čitaoce, omogućavajući da se ljubav, saosećanje i čežnja neposredno prenesu.“ Nekoliko redova kasnije Hodel iznosi i ovaj sud: „A da je ovaj samovoljan, autohtoni autor pisao na francuskom, engleskom ili nemačkom jeziku, danas bi se smatrao jednim od najznačajnijih predstavnika evropskom modernizma.“
Na duže staze titule, laskave apozicije i pohvale ni nisu toliko važni, Hodel je toga svestan i to jasno potcrtava celim delom ovog svog dela, jasno podsećajući da je Stanković i do dana današnjeg na prvom mestu ostao neprevaziđen prozni pesnik bura u ljudskoj duši, čak i u svojim nešto bleđim i manje značajnim delima kadar da opiše i pred oči i umove čitaoca iznese fine valere previranja u uskovitlanoj duši, najčešće pokošene i nošene patnjom za nedostižnim, šta god to konkretno značilo.
U tom i ne samo tom pogledu posebno je intrigantan ovako sveobuhvatan i srčan doprinos jednog nemačkog slaviste podsećanju na značaj jednog tako nesvakidašnjeg pera ovdašnje književnosti i šire kulture, i to pera koje je motivski i tematski u čitavom svom opusu ostajao veran i duboko ukorenjen u srpskom geografskom i kulturološkom kontekstu, pri čemu je njegovo temeljno poznavanje ovdašnjih naravi, opsesija, preokupacija i navada brzo nadraslo okvire književnosti koja ga je metaforički porodila i unutar koje je uz dosta egzistencijalnih muka stvarao. U očima, doživljaju i proceni onih dovoljno upućenih ali, što je podjednako važno, i dobronamernih, univerzalnost Stankovićeve proze i njegovih konkretnih dela već poodavno je aksiom, koji se onda ne preispituje, nego navodi da se zapitamo gde su njegov koren i njegova snaga koja ga održava na toj često samo snivanoj koti, a toga je, sva je prilika, možda i pre početka rada na ovoj knjizi Roberta Hodela, nemačkog slaviste, komparatiste i prevodioca. Tokom čitanja ove knjige stiče se dosta precizna impresija da je predstavljanju i artikulisanju jedne tako „razbarušene“ biografske građe svakako prijala preciznost i preglednost u izradi, kakvu neretko povezujemo sa onim što nas dolazi sa adresa iz nemačkog govornog područja.
Ovde se može otići hrabro i nekoliko koraka dalje, pa ustvrditi Hodelova fasciniranost Stankovićevom prozom ponajpre proističe iz tog njegovog krajnje jedinstvenog osmatračkog dara, te njegovog nehinjenog i neusiljenog, a možda i
nesvesnog modernizma, koji nedosmisleno daje preimućstvo suštini i emociji nad strukturom i formom, a to je , je l’ da, precizan kontrapunkt obično anglosaksonskom opterećenošću formalnim, a onda i efermnijim pitanjima. Kod Stankovića naprosto sve vri od emocija, bola, derta, nelagode, opšte nesnađenosti pojedinca, obično sputanog i osujećenog u kovitlacu okolnosti na koje nikako ne može korenski da utiče. Hodel to sve tačno i predano notira i mapira, a iznimnu preciznost pokazuje u naglašavanju zametaka kasnije potpuno artikluisane Stankovićeve poetike u ranim mu delima (uključujući tu i nedovršenu hroniku „Pevci“, u čijih je sedam nastavaka posejano seme i „Nečiste krvi“ i ostalih kanonskih mu ostvarenja).
Hodelova knjiga obiluje referencama i navodima koji jasno naglašavaju polaznu tezu i sveukupni utisak, te je, kao takva, već sada značajna ispomoć svima onima koji bi se na akademskiji način bavili zaostavštinom našeg vrsnog pripovedača, pri čemu se ne sme iz vida izgubiti ni komunikativnost Hodelovog izraza na ovih 350 i kusur stranica, kao ni narativna preglednost u prikazu svih aspekata života i dela jedene takve nepobitne gromade. Jer nije sve u stilu, ima dosta toga i u emociji i ličnom doživljaju bure zvane život, a onda i nastojanja da se ta i takva pometnja izrazi književnim i pripovedenim sredstvima.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49
Na duže staze titule, laskave apozicije i pohvale ni nisu toliko važni, Hodel je toga svestan i to jasno potcrtava celim delom ovog svog dela, jasno podsećajući da je Stanković i do dana današnjeg na prvom mestu ostao neprevaziđen prozni pesnik bura u ljudskoj duši, čak i u svojim nešto bleđim i manje značajnim delima kadar da opiše i pred oči i umove čitaoca iznese fine valere previranja u uskovitlanoj duši, najčešće pokošene i nošene patnjom za nedostižnim, šta god to konkretno značilo.
U tom i ne samo tom pogledu posebno je intrigantan ovako sveobuhvatan i srčan doprinos jednog nemačkog slaviste podsećanju na značaj jednog tako nesvakidašnjeg pera ovdašnje književnosti i šire kulture, i to pera koje je motivski i tematski u čitavom svom opusu ostajao veran i duboko ukorenjen u srpskom geografskom i kulturološkom kontekstu, pri čemu je njegovo temeljno poznavanje ovdašnjih naravi, opsesija, preokupacija i navada brzo nadraslo okvire književnosti koja ga je metaforički porodila i unutar koje je uz dosta egzistencijalnih muka stvarao. U očima, doživljaju i proceni onih dovoljno upućenih ali, što je podjednako važno, i dobronamernih, univerzalnost Stankovićeve proze i njegovih konkretnih dela već poodavno je aksiom, koji se onda ne preispituje, nego navodi da se zapitamo gde su njegov koren i njegova snaga koja ga održava na toj često samo snivanoj koti, a toga je, sva je prilika, možda i pre početka rada na ovoj knjizi Roberta Hodela, nemačkog slaviste, komparatiste i prevodioca. Tokom čitanja ove knjige stiče se dosta precizna impresija da je predstavljanju i artikulisanju jedne tako „razbarušene“ biografske građe svakako prijala preciznost i preglednost u izradi, kakvu neretko povezujemo sa onim što nas dolazi sa adresa iz nemačkog govornog područja.
Ovde se može otići hrabro i nekoliko koraka dalje, pa ustvrditi Hodelova fasciniranost Stankovićevom prozom ponajpre proističe iz tog njegovog krajnje jedinstvenog osmatračkog dara, te njegovog nehinjenog i neusiljenog, a možda i
nesvesnog modernizma, koji nedosmisleno daje preimućstvo suštini i emociji nad strukturom i formom, a to je , je l’ da, precizan kontrapunkt obično anglosaksonskom opterećenošću formalnim, a onda i efermnijim pitanjima. Kod Stankovića naprosto sve vri od emocija, bola, derta, nelagode, opšte nesnađenosti pojedinca, obično sputanog i osujećenog u kovitlacu okolnosti na koje nikako ne može korenski da utiče. Hodel to sve tačno i predano notira i mapira, a iznimnu preciznost pokazuje u naglašavanju zametaka kasnije potpuno artikluisane Stankovićeve poetike u ranim mu delima (uključujući tu i nedovršenu hroniku „Pevci“, u čijih je sedam nastavaka posejano seme i „Nečiste krvi“ i ostalih kanonskih mu ostvarenja).
Hodelova knjiga obiluje referencama i navodima koji jasno naglašavaju polaznu tezu i sveukupni utisak, te je, kao takva, već sada značajna ispomoć svima onima koji bi se na akademskiji način bavili zaostavštinom našeg vrsnog pripovedača, pri čemu se ne sme iz vida izgubiti ni komunikativnost Hodelovog izraza na ovih 350 i kusur stranica, kao ni narativna preglednost u prikazu svih aspekata života i dela jedene takve nepobitne gromade. Jer nije sve u stilu, ima dosta toga i u emociji i ličnom doživljaju bure zvane život, a onda i nastojanja da se ta i takva pometnja izrazi književnim i pripovedenim sredstvima.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49
