Prikaz knjige „Priča o Rusiji“ Orlanda Fajdžisa – šta to Putin vidi u prošlosti?
Ova veoma bitna knjiga koja pokriva više od 1000 godina istorije preispituje kako se mit i činjenice opasno prepliću u pričama koje ova izuzetno važna zemlja sama o sebi pripoveda.
Svako ko je lutao ruskim nacionalnim muzejima, listao knjige o ruskoj umetnosti ili gledao neka od Ajzenštajnovih kinematografskih remek-dela, dobro zna da glavni deo ikonografije ove zemlje čine portreti njenih kneževa i careva.
Tu je prikaz krštenja velikog kneza Vladimira, čiji je prelazak u hrišćanstvo u 10. veku bio – u očima Rusa – kamen temeljac ruskog pravoslavlja i rađanja ruske države. Tu je knez ratnik Aleksandar Nevski, koji se borio protiv Šveđana i tevtonskih vitezova. Postoje veoma različiti portreti Ivana Groznog, jedan na kojem je prikazan kao ponosan i nepoverljiv vladar, i drugi na kome je prikazan kao poremećeni monarh koji u naručju drži sina kojeg je ubio. A tu su i veliki vladari iz 18. veka – Petar Veliki i carica Katarina.
Bez obzira na to da li je postojala namera da se ovi subjekti uzdignu do statusa heroja ili se obeleže kao okrutni tirani, ove slike čine deo ruskog kolektivnog sećanja. One su urezane u psihu nacije, i svaka od njih je u sebi zarobila jedan momenat iz priče koju Rusija priča o samoj sebi.
Upravo ovo je polazna tačka knjige „Priče o Rusiji“ Orlanda Fajdžisa: „Rusija je zemlja koju na okupu drže ideje ukorenjene u njenoj dalekoj prošlosti“, kaže nam u uvodu. „Istorijske priče neprestano dobijaju novi oblik i svrhu kako bi služile sadašnjim potrebama i stvarale novu sliku budućnosti.“
Prilikom pisanja dela koja pokriva više od 1000 godina istorije neizbežno mora da se zaobiđe ili izostavi mnogo toga. Ali popunjavanje svih praznina nikako nije svrha ove knjige. Cilj ove knjige je da se ispitaju učestale teme i mitovi na kojima počiva uverenje Vladimira Putina da je rat sa Ukrajinom i sa Zapadnom Evropom deo istorijske sudbine Rusije. Za one koji nisu upoznati sa prošlošću, ovo je veoma bitan priručnik za razumevanje ruske sadašnjosti.
Ova knjiga u najvećoj meri predstavlja priču koju Rusija priča o sebi. Fajdžis se ne izvinjava što u njoj ne koristi nazive koje koriste Ukrajinci. Ne zanima ga stav Tatara prema pljačkanju grada Kazanja od strane Ivana Groznog, niti šta Čečeni ili Gruzijci misle o ruskim pričama o ratu na Kavkazu. Sve to bi mogle da budu teme neke druge knjige. Ali ovo je, kako nam sam naslov govori, priča jedne zemlje – o sebi.
U osnovi je svega, naravno, legenda o osnivanju Rusije. Čak je i ova priča o poreklu, kako se ispostavilo, dugo bila predmet kontroverzi: da li su slovenski narodi prvi naselili ono što je u Rusiji postalo poznato kao Kijevska Rusija? Ili su skandinavska, baltička ili čak germanska plemena podarila prve vladare? Da li su, drugim rečima, drevnu Rusiju stvorili Rusi ili stranci? Istorijske činjenice, razume se, još su složenije. Fajdžis zaključuje: „Besmisleno je tvrditi da je Kijevska Rusija bila rodno mesto moderne ruske ili ukrajinske države“. On to poredi sa pozicijom koju anglosaksonski Veseks ima u istoriji Engleske – u pitanju je samo jedan element, ali ne i cela priča.
Još jedna priča, koju je tokom vekova iskorišćavao čitav niz vladara sa ciljem ojačavanja vlastitog autoriteta, jeste ideja o duhovnoj izuzetnosti. Ivan Grozni je prilagodio vizantijske rituale – kako bi stvorio mit o carstvu, tvrdeći da su cara pomazali i crkva i Bog, i da je Moskva Treći Rim, zakoniti naslednik i prava prestonica hrišćanskog sveta nakon pada Rima i Carigrada.
Ukoliko brzo premotate priču na 20. vek, možete ovo da uporedite sa time kako je Staljin koristio religiju uoči Drugog svetskog rata. Zamenio je boljševičke slogane verskom ikonografijom i tražio podršku pravoslavne crkve u borbi protiv nacista. I danas vidimo odjeke toga u Putinovom „svetom ratu“ protiv Ukrajine.
Međutim, ideja da Rusija ima svetu duhovnu sudbinu deluje čudno u kombinaciji sa njenom pozicijom u svetu. Kako Fajdžis pedantno prikazuje, tokom njene istorije vodila se stalna debata o odnosu zemlje prema strancima i, pre svega, prema Evropljanima. Da li je Rusija zaista čamila pod tatarskim jarmom nakon mongolske invazije, sputana time što nije imala pristup evropskoj renesansi, kao što su to imali „Zapadnjaci“? Ili je izolovanost od Evrope omogućila Rusiji da sačuva svoje istočno, vizantijsko nasleđe, neokaljano zapadnim sekularizmom i individualizmom, kako to tvrde njihovi protivnici, takozvani „slovenofili”? Nije ni čudo što je Petar Veliki, car koji je primorao svoje plemiće da obriju brade i zamene svoje kaftane evropskom odećom, bio kontroverzna ličnost.
I gde je onda Putin u svemu tome? Znamo da je opsednut ruskom istorijom – što nije iznenađujuće, s obzirom na to da je odrastao u nekadašnjoj prestonici carstva Sankt Peterburgu. Kako nas Fajdžis podseća, to je grad koji odiše simbolikom. Petar Veliki je sagradio ovaj grad na močvarnom zemljištu i preko njega usmerio pogled Rusije ka Zapadu. Do 1917. godine ovaj grad je bio jezgro Ruskog carstva. A kada je došlo do opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu, postao je živi simbol ruskog herojstva i žrtvovanja.
Nije ni čudo što je mladi Putin, šetajući svojim rodnim gradom, bio zapanjen zbog kontrasta između spomenika ruskoj prošlosti i siromaštva sovjetskog doba u kome je živeo. Kako i ne bi razmišljao o značenju veličanstvene statue Bronzanog konjanika (što je ujedno i tema Puškinove maestralne istoimene pesme) – cara koji jaše na konju koji se propinje i osmatra pretnje onih kojih su se vođe Kremlja oduvek plašile: invazije iz inostranstva ili ustanka nespokojnih masa?
Sigurno je da je sve ovo oblikovalo Putinov način razmišljanja. Još 2001. godine otkrio je u intervjuu za Bi-Bi-Si da je čitao biografije Petra Velikog i carice Katarine, dva najuspešnija vladara Ruskog carstva u 18. veku koja su ujedno bila i najviše proevropski orijentisana. Ušao je dublje u istoriju i nalazio različite primere kako bi podučio svet o dugoj istoriji krhkih odnosa Rusije sa Zapadom i sa zemljom koja se nalazi između – Ukrajinom.
Dakle, da li je Putin okrenuo leđa Petru i prihvatio slovenofilsku viziju, verujući da sudbina Rusije leži daleko od Evrope, a da je rat u Ukrajini ključna tačka u kojoj se rascep dodatno učvršćuje? Ili možda misli da će se Rusija jednog dana vratiti velikoj evropskoj porodici ako, na neki zapanjujući način, uspe da okrene invaziju na Ukrajinu u svoju korist?
U poslednjem poglavlju ove knjige Fajdžis pokušava da odgovori na to kako se priča o Rusiji završava, i dokle će njena prošlost nastaviti da oblikuje njenu budućnost? Usred trenutne neizvesnosti i turbulencija, ovo nije lak zadatak. Ono što Fajdžis primećuje – a ja smatram da je njegov stav ispravan – jeste to da Putin pristupa istoriji tako što se oslanja na pojedine činjenice koje njemu odgovaraju; on pravi postmodernistički odabir onoga što odgovara trenutnoj svrsi, a taj odabir je promenljiv baš kao i njegova politika prilagođavanja okolnostima. Ostaje nam pitanje da li je Putin i dalje u stanju da kontroliše ovaj narativ, ili je postao žrtva sopstvenih mitova o „ruskom svetu“.
Autor: Bridžet Kendal
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Svako ko je lutao ruskim nacionalnim muzejima, listao knjige o ruskoj umetnosti ili gledao neka od Ajzenštajnovih kinematografskih remek-dela, dobro zna da glavni deo ikonografije ove zemlje čine portreti njenih kneževa i careva.
Tu je prikaz krštenja velikog kneza Vladimira, čiji je prelazak u hrišćanstvo u 10. veku bio – u očima Rusa – kamen temeljac ruskog pravoslavlja i rađanja ruske države. Tu je knez ratnik Aleksandar Nevski, koji se borio protiv Šveđana i tevtonskih vitezova. Postoje veoma različiti portreti Ivana Groznog, jedan na kojem je prikazan kao ponosan i nepoverljiv vladar, i drugi na kome je prikazan kao poremećeni monarh koji u naručju drži sina kojeg je ubio. A tu su i veliki vladari iz 18. veka – Petar Veliki i carica Katarina.
Bez obzira na to da li je postojala namera da se ovi subjekti uzdignu do statusa heroja ili se obeleže kao okrutni tirani, ove slike čine deo ruskog kolektivnog sećanja. One su urezane u psihu nacije, i svaka od njih je u sebi zarobila jedan momenat iz priče koju Rusija priča o samoj sebi.
Upravo ovo je polazna tačka knjige „Priče o Rusiji“ Orlanda Fajdžisa: „Rusija je zemlja koju na okupu drže ideje ukorenjene u njenoj dalekoj prošlosti“, kaže nam u uvodu. „Istorijske priče neprestano dobijaju novi oblik i svrhu kako bi služile sadašnjim potrebama i stvarale novu sliku budućnosti.“
Prilikom pisanja dela koja pokriva više od 1000 godina istorije neizbežno mora da se zaobiđe ili izostavi mnogo toga. Ali popunjavanje svih praznina nikako nije svrha ove knjige. Cilj ove knjige je da se ispitaju učestale teme i mitovi na kojima počiva uverenje Vladimira Putina da je rat sa Ukrajinom i sa Zapadnom Evropom deo istorijske sudbine Rusije. Za one koji nisu upoznati sa prošlošću, ovo je veoma bitan priručnik za razumevanje ruske sadašnjosti.
Ova knjiga u najvećoj meri predstavlja priču koju Rusija priča o sebi. Fajdžis se ne izvinjava što u njoj ne koristi nazive koje koriste Ukrajinci. Ne zanima ga stav Tatara prema pljačkanju grada Kazanja od strane Ivana Groznog, niti šta Čečeni ili Gruzijci misle o ruskim pričama o ratu na Kavkazu. Sve to bi mogle da budu teme neke druge knjige. Ali ovo je, kako nam sam naslov govori, priča jedne zemlje – o sebi.
U osnovi je svega, naravno, legenda o osnivanju Rusije. Čak je i ova priča o poreklu, kako se ispostavilo, dugo bila predmet kontroverzi: da li su slovenski narodi prvi naselili ono što je u Rusiji postalo poznato kao Kijevska Rusija? Ili su skandinavska, baltička ili čak germanska plemena podarila prve vladare? Da li su, drugim rečima, drevnu Rusiju stvorili Rusi ili stranci? Istorijske činjenice, razume se, još su složenije. Fajdžis zaključuje: „Besmisleno je tvrditi da je Kijevska Rusija bila rodno mesto moderne ruske ili ukrajinske države“. On to poredi sa pozicijom koju anglosaksonski Veseks ima u istoriji Engleske – u pitanju je samo jedan element, ali ne i cela priča.
Još jedna priča, koju je tokom vekova iskorišćavao čitav niz vladara sa ciljem ojačavanja vlastitog autoriteta, jeste ideja o duhovnoj izuzetnosti. Ivan Grozni je prilagodio vizantijske rituale – kako bi stvorio mit o carstvu, tvrdeći da su cara pomazali i crkva i Bog, i da je Moskva Treći Rim, zakoniti naslednik i prava prestonica hrišćanskog sveta nakon pada Rima i Carigrada.
Ukoliko brzo premotate priču na 20. vek, možete ovo da uporedite sa time kako je Staljin koristio religiju uoči Drugog svetskog rata. Zamenio je boljševičke slogane verskom ikonografijom i tražio podršku pravoslavne crkve u borbi protiv nacista. I danas vidimo odjeke toga u Putinovom „svetom ratu“ protiv Ukrajine.
Međutim, ideja da Rusija ima svetu duhovnu sudbinu deluje čudno u kombinaciji sa njenom pozicijom u svetu. Kako Fajdžis pedantno prikazuje, tokom njene istorije vodila se stalna debata o odnosu zemlje prema strancima i, pre svega, prema Evropljanima. Da li je Rusija zaista čamila pod tatarskim jarmom nakon mongolske invazije, sputana time što nije imala pristup evropskoj renesansi, kao što su to imali „Zapadnjaci“? Ili je izolovanost od Evrope omogućila Rusiji da sačuva svoje istočno, vizantijsko nasleđe, neokaljano zapadnim sekularizmom i individualizmom, kako to tvrde njihovi protivnici, takozvani „slovenofili”? Nije ni čudo što je Petar Veliki, car koji je primorao svoje plemiće da obriju brade i zamene svoje kaftane evropskom odećom, bio kontroverzna ličnost.
I gde je onda Putin u svemu tome? Znamo da je opsednut ruskom istorijom – što nije iznenađujuće, s obzirom na to da je odrastao u nekadašnjoj prestonici carstva Sankt Peterburgu. Kako nas Fajdžis podseća, to je grad koji odiše simbolikom. Petar Veliki je sagradio ovaj grad na močvarnom zemljištu i preko njega usmerio pogled Rusije ka Zapadu. Do 1917. godine ovaj grad je bio jezgro Ruskog carstva. A kada je došlo do opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu, postao je živi simbol ruskog herojstva i žrtvovanja.
Nije ni čudo što je mladi Putin, šetajući svojim rodnim gradom, bio zapanjen zbog kontrasta između spomenika ruskoj prošlosti i siromaštva sovjetskog doba u kome je živeo. Kako i ne bi razmišljao o značenju veličanstvene statue Bronzanog konjanika (što je ujedno i tema Puškinove maestralne istoimene pesme) – cara koji jaše na konju koji se propinje i osmatra pretnje onih kojih su se vođe Kremlja oduvek plašile: invazije iz inostranstva ili ustanka nespokojnih masa?
Sigurno je da je sve ovo oblikovalo Putinov način razmišljanja. Još 2001. godine otkrio je u intervjuu za Bi-Bi-Si da je čitao biografije Petra Velikog i carice Katarine, dva najuspešnija vladara Ruskog carstva u 18. veku koja su ujedno bila i najviše proevropski orijentisana. Ušao je dublje u istoriju i nalazio različite primere kako bi podučio svet o dugoj istoriji krhkih odnosa Rusije sa Zapadom i sa zemljom koja se nalazi između – Ukrajinom.
Dakle, da li je Putin okrenuo leđa Petru i prihvatio slovenofilsku viziju, verujući da sudbina Rusije leži daleko od Evrope, a da je rat u Ukrajini ključna tačka u kojoj se rascep dodatno učvršćuje? Ili možda misli da će se Rusija jednog dana vratiti velikoj evropskoj porodici ako, na neki zapanjujući način, uspe da okrene invaziju na Ukrajinu u svoju korist?
U poslednjem poglavlju ove knjige Fajdžis pokušava da odgovori na to kako se priča o Rusiji završava, i dokle će njena prošlost nastaviti da oblikuje njenu budućnost? Usred trenutne neizvesnosti i turbulencija, ovo nije lak zadatak. Ono što Fajdžis primećuje – a ja smatram da je njegov stav ispravan – jeste to da Putin pristupa istoriji tako što se oslanja na pojedine činjenice koje njemu odgovaraju; on pravi postmodernistički odabir onoga što odgovara trenutnoj svrsi, a taj odabir je promenljiv baš kao i njegova politika prilagođavanja okolnostima. Ostaje nam pitanje da li je Putin i dalje u stanju da kontroliše ovaj narativ, ili je postao žrtva sopstvenih mitova o „ruskom svetu“.
Autor: Bridžet Kendal
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
