Prikaz knjige „Povratak bogova“
Asteroidi su istopili polove! Balbek su podigli „drevni i nepoznati umovi“! Sve što znamo je pogrešno!
Skinuvši u knjizi „Tragovi bogova“ (1995) prašinu sa odavno diskreditovanih teorija Fon Denikena, Henkok se obraća istoj publici u svojom poslednjem delu, koje se bavi dvema velikim temama. Prva je da smo nesvesni korisnici dostignuća nestale civilizacije koja podseća na Atlantidu, a druga ‒ da je jedan kataklizmičan događaj tu civilizaciju strovalio duboko ispod površine mora. Priče o katastrofama se prodaju i ako bi ovu knjigu čitali kao neki roman Lafajeta Rona Habarda, Henkokova priča je, mada stara, genijalna, ostavljajući bez daha svojom tvrdnjom da je „hronologija koja se poslednjih nekoliko stotina godina uči na našim školama i univerzitetima, postala neodrživa“. To je mešavina Ignasijusa Donelija i Den Brauna, priča o alternativnim otkrićima. Gledajući na nju sa naučne strane, knjiga je delo proizvoljnog biranja činjenica koje odgovaraju autoru, sumnjivih podataka vezanih za strogo utvrđenje datume: tačno 9600. godine pre nove ere, na primer, poljoprivreda i arhitektura su se proširile. Henkokova omiljena retorička strategija je da nadmeno odbaci pažljive nalaze akademika u korist sopstvenih jeretičkih čudesa: „Stvari svakako tako izgledaju kada se gledaju očima 'egiptologije' – to je posebna vrsta rezonovanja koja postavlja dvostruke standarde kakve mogu razviti samo egiptolozi“. I kako su onda ti Vavilonci, Inke i preci Hetita, sagradili te masivne građevine od monolita i mermera? Pa, ostavljajući na stranu mogućnost da im je neka davno poplavljena, napredna civilizacija pokazala način, odgovor je onaj koji će svaki inženjer prihvatiti: zahvaljujući napornom radu, kroz puno pokušaja i grešaka, i posle dugog vremena. Henkok više voli maštovitija rešenja, puna pretpostavki („Drevni Egipćani su možda ne samo doprli do Amerike, već i do Indonezije i Australije“) i spektakularno besramnu ali izuzetno zabavnu pseudonauku.
Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Vladimir Martinović
Skinuvši u knjizi „Tragovi bogova“ (1995) prašinu sa odavno diskreditovanih teorija Fon Denikena, Henkok se obraća istoj publici u svojom poslednjem delu, koje se bavi dvema velikim temama. Prva je da smo nesvesni korisnici dostignuća nestale civilizacije koja podseća na Atlantidu, a druga ‒ da je jedan kataklizmičan događaj tu civilizaciju strovalio duboko ispod površine mora. Priče o katastrofama se prodaju i ako bi ovu knjigu čitali kao neki roman Lafajeta Rona Habarda, Henkokova priča je, mada stara, genijalna, ostavljajući bez daha svojom tvrdnjom da je „hronologija koja se poslednjih nekoliko stotina godina uči na našim školama i univerzitetima, postala neodrživa“. To je mešavina Ignasijusa Donelija i Den Brauna, priča o alternativnim otkrićima. Gledajući na nju sa naučne strane, knjiga je delo proizvoljnog biranja činjenica koje odgovaraju autoru, sumnjivih podataka vezanih za strogo utvrđenje datume: tačno 9600. godine pre nove ere, na primer, poljoprivreda i arhitektura su se proširile. Henkokova omiljena retorička strategija je da nadmeno odbaci pažljive nalaze akademika u korist sopstvenih jeretičkih čudesa: „Stvari svakako tako izgledaju kada se gledaju očima 'egiptologije' – to je posebna vrsta rezonovanja koja postavlja dvostruke standarde kakve mogu razviti samo egiptolozi“. I kako su onda ti Vavilonci, Inke i preci Hetita, sagradili te masivne građevine od monolita i mermera? Pa, ostavljajući na stranu mogućnost da im je neka davno poplavljena, napredna civilizacija pokazala način, odgovor je onaj koji će svaki inženjer prihvatiti: zahvaljujući napornom radu, kroz puno pokušaja i grešaka, i posle dugog vremena. Henkok više voli maštovitija rešenja, puna pretpostavki („Drevni Egipćani su možda ne samo doprli do Amerike, već i do Indonezije i Australije“) i spektakularno besramnu ali izuzetno zabavnu pseudonauku.
Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Vladimir Martinović
