Prikaz knjige „Povratak bogova“
Asteroidi su istopili polove! Balbek su podigli „drevni i nepoznati umovi“! Sve što znamo je pogrešno!
Obrisavši u knjizi „Tragovi bogova“ (1995) prašinu sa odavno diskreditovanih teorija fon Denikena, Henkok se obraća istoj publici u svojom poslednjem delu, koje se bavi dvema velikim temama. Prva je da smo mi nesvesni korisnici dostignuća nestale civilizacije koja podseća na Atlantidu, a druga ‒ da je jedan kataklizmični događaj tu civilizaciju survao ispod površine mora. Ako biste ovu knjigu čitali kao neki roman Lafajeta Rona Habarda, Henkokova priča je, mada stara, genijalna, i ostaviće vas bez daha zbog tvrdnje da je „hronologija koja se poslednjih nekoliko stotina godina uči na našim školama i univerzitetima, postala neodrživa“. To je mešavina Ignasijusa Donelija i Den Brauna ‒ priča o alternativnim otkrićima. Gledajući na nju sa naučne strane, knjiga je delo proizvoljnog biranja činjenica koje odgovaraju autoru, sumnjivih podataka vezanih za strogo utvrđenje datume: tačno 9600. godine pre nove ere, na primer, poljoprivreda i arhitektura su se proširile. Henkokova omiljena retorička strategija je da nadmeno odbaci pažljive nalaze akademika u korist njegovih sopstvenih jeretičkih čudesa: „Stvari svakako tako izgledaju kada se gledaju očima 'egiptologije' – to je posebna vrsta rezonovanja koja je sastavni deo dvostrukih standarda kakve mogu razviti samo egiptolozi“. I kako su onda ti Vavilonci, Inke i preci Hetita, sagradili te masivne građevine od monolita i mermera? Pa, ostavljajući na stranu mogućnost da im je neka davno poplavljena, napredna civilizacija pokazala način, odgovor je onaj koji će svaki inženjer prihvatiti: zahvaljujući napornom radu, kroz puno pokušaja i grešaka, i posle dugog vremena. Henkok više voli maštovitija rešenja, puna pretpostavki („Drevni Egipćani su možda ne samo doprli do Amerike, već i do Indonezije i Australije“) i spektakularno zabavnu pseudonauku.
Za ljubitelje Arta Bela.
Izvor: kirkusreviews.com
Obrisavši u knjizi „Tragovi bogova“ (1995) prašinu sa odavno diskreditovanih teorija fon Denikena, Henkok se obraća istoj publici u svojom poslednjem delu, koje se bavi dvema velikim temama. Prva je da smo mi nesvesni korisnici dostignuća nestale civilizacije koja podseća na Atlantidu, a druga ‒ da je jedan kataklizmični događaj tu civilizaciju survao ispod površine mora. Ako biste ovu knjigu čitali kao neki roman Lafajeta Rona Habarda, Henkokova priča je, mada stara, genijalna, i ostaviće vas bez daha zbog tvrdnje da je „hronologija koja se poslednjih nekoliko stotina godina uči na našim školama i univerzitetima, postala neodrživa“. To je mešavina Ignasijusa Donelija i Den Brauna ‒ priča o alternativnim otkrićima. Gledajući na nju sa naučne strane, knjiga je delo proizvoljnog biranja činjenica koje odgovaraju autoru, sumnjivih podataka vezanih za strogo utvrđenje datume: tačno 9600. godine pre nove ere, na primer, poljoprivreda i arhitektura su se proširile. Henkokova omiljena retorička strategija je da nadmeno odbaci pažljive nalaze akademika u korist njegovih sopstvenih jeretičkih čudesa: „Stvari svakako tako izgledaju kada se gledaju očima 'egiptologije' – to je posebna vrsta rezonovanja koja je sastavni deo dvostrukih standarda kakve mogu razviti samo egiptolozi“. I kako su onda ti Vavilonci, Inke i preci Hetita, sagradili te masivne građevine od monolita i mermera? Pa, ostavljajući na stranu mogućnost da im je neka davno poplavljena, napredna civilizacija pokazala način, odgovor je onaj koji će svaki inženjer prihvatiti: zahvaljujući napornom radu, kroz puno pokušaja i grešaka, i posle dugog vremena. Henkok više voli maštovitija rešenja, puna pretpostavki („Drevni Egipćani su možda ne samo doprli do Amerike, već i do Indonezije i Australije“) i spektakularno zabavnu pseudonauku.
Za ljubitelje Arta Bela.
Izvor: kirkusreviews.com
