Prikaz knjige „Poslednji san“: Nove priče Pedra Almodovara slave susret života i fikcije
„Poslednji san“ Pedra Almodovara je duhovita i duboko intimna proslava sudara života i umetnosti.
Inercija (lenjost, tromost) je težnja tela da ostane u stanju relativnog mirovanja ili ravnomerno pravolinijskog kretanja. U pitanju je idealna reč koja na najbolji mogući način opisuje stanje u kome se zatekla Španija nakon smrti Fransiska Franka.
Diktator je najzad bio mrtav i špansko društvo je nameravalo da prigrabi slobodu, demokratiju i postane deo evropske zajednice naroda. Međutim, dugotrajna vladavina strogih zakona i krutih pravila osnažila je i zakon inercije, te su se građani zatekli zarobljeni u stanju relativnog mirovanja.
Ukalupljeni u uskim okvirima koje im je Franko, poput posmrtnog sanduka ostavio u nasleđe, Španci kao da su potpuno zaboravili šta je to sloboda mišljenja i govora.
Atrofirani umovi zarobljeni u sivilu minulog doba nisu znali kako da nastave dalje.
A onda je grupa mladih umetnika pokrenula nešto što je postalo poznato kao Madridski pokret (La Movida Madrileña). Ovaj pokret je, na početku, bio vezan za madridski kvart Malasana koji su u šali nazivali i Nezavisna republika. Bilo je to jedino mesto gde su mladi ljudi mogli da čuju nove pesme i savremene hitove.
Žive svirke i DJ nastupi bili su tako zarazni da su počeli da se šire i na druge oblasti umetnosti, ali i na celu Španiju. Moda, fotografija, slikarstvo, filmovi, stripovi, murali… Sivilo je polako ustupalo mesta šarenilu i drečavim bojama, kao što je sloboda osvajala i uništavala učmalo društvo lažnog morala i licemerja.
Na samom vrhu ovog talasa nalazio se Pedro Almodovar. Dečak, koji je iz malog mesta došao u veliki grad kako bi svojoj kreativnosti pružio priliku da eksplodira, bio je svojevrsna metafora cele umetničke revolucije. Što je više šokirao publiku, ovaj mladić iz Kalasade de Kalatrave bio je srećniji i ispunjeniji. Njegove filmske priče o transseksualcima, homoseksualcima, prostitutkama, pa i običnim ženama sa margine, razbijali su uske kalupe prohujalog vremena.
Franko je tokom svoje vladavine zatvorio sve filmske škole, te Almodovar ne može da upiše akademiju. Energični mladić kao da ne haje za ove prepreke. Pronalazi posao u pošti i tako skuplja novac za kupovinu kamere. Nakon toga svojom „super osmicom“ počinje da snima filmove.
Istovremeno se bavi i pisanjem potpisujući se pod pseudonimom Pati Difusa.
„Još od malih nogu sam znao da sam pisac, neprekidno sam pisao“, otkriva nam u uvodu knjige „Poslednji san“ koju je u prevodu Ivane Veselinović objavila izdavačka kuća Laguna. „Ako sam u nešto bio siguran, bilo je to da ću se baviti pisanjem, ono u šta nisam bio siguran bilo je koliko sam dobar u tome.“
Priče koje su pronašle put do ove zbirke bile su zaboravljene po gomili plavih svezaka koje je Almodovar vukao sa sobom i skrivao na tavanima i podrumima. Brojni životi koje je autor priča živeo gotovo su ga naterali da zaboravi na ono što je zapisivao. A onda je njegova asistentkinja Lola Garsija, kao u nekoj priči, u škrinji na tavanu otkrila ovo blago. Obrisala je prašinu sa njih, prepisala ih, arhivirala i skrenula pažnju samom autoru na njih.
Almodovar ih je čitao i ponovo otkrivao u pauzama tokom snimanja filma „Nesvakidašnji način života“. Odlučio je da ih objavi neizmenjene da bi pokazale osobu kakav je nekada bio, ali i da bi se videle transformacije kroz koje je prolazio. Zato i ne čudi što je ovu zbirku nazvao „fragmentirana autobiografija“.
Neke od njih, poput priče Poseta, kasnije su postale filmovi („Loše vaspitanje“), neke su našle put do fragmenata u filmovima, u nekima ponovo oživljava Pati Difusa, neke su više autobiografija nego fikcija, dok su neke gotovo dnevnički zapisi.
Sva tri formativna mesta koja su snažno uticala na Almodovarovo docnije stvaralaštvo našla su put do ovih priča. U ovih dvanaest priča možete prošetati dvorištima La Manče u kojima su žene heklale, prale, pevale i ogovarale, ulicama prestonice tokom Madridskog pokreta, ali i zalutati mračnim sokacima religioznog obrazovanja početkom sedamdesetih godina minulog veka.
„Poslednji san“ nije zbirka priča filmskog režisera, već čoveka koji je oduvek znao da će postati pisac. I koji je u tome uspeo.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Inercija (lenjost, tromost) je težnja tela da ostane u stanju relativnog mirovanja ili ravnomerno pravolinijskog kretanja. U pitanju je idealna reč koja na najbolji mogući način opisuje stanje u kome se zatekla Španija nakon smrti Fransiska Franka.
Diktator je najzad bio mrtav i špansko društvo je nameravalo da prigrabi slobodu, demokratiju i postane deo evropske zajednice naroda. Međutim, dugotrajna vladavina strogih zakona i krutih pravila osnažila je i zakon inercije, te su se građani zatekli zarobljeni u stanju relativnog mirovanja.
Ukalupljeni u uskim okvirima koje im je Franko, poput posmrtnog sanduka ostavio u nasleđe, Španci kao da su potpuno zaboravili šta je to sloboda mišljenja i govora.
Atrofirani umovi zarobljeni u sivilu minulog doba nisu znali kako da nastave dalje.
A onda je grupa mladih umetnika pokrenula nešto što je postalo poznato kao Madridski pokret (La Movida Madrileña). Ovaj pokret je, na početku, bio vezan za madridski kvart Malasana koji su u šali nazivali i Nezavisna republika. Bilo je to jedino mesto gde su mladi ljudi mogli da čuju nove pesme i savremene hitove.
Žive svirke i DJ nastupi bili su tako zarazni da su počeli da se šire i na druge oblasti umetnosti, ali i na celu Španiju. Moda, fotografija, slikarstvo, filmovi, stripovi, murali… Sivilo je polako ustupalo mesta šarenilu i drečavim bojama, kao što je sloboda osvajala i uništavala učmalo društvo lažnog morala i licemerja.
Na samom vrhu ovog talasa nalazio se Pedro Almodovar. Dečak, koji je iz malog mesta došao u veliki grad kako bi svojoj kreativnosti pružio priliku da eksplodira, bio je svojevrsna metafora cele umetničke revolucije. Što je više šokirao publiku, ovaj mladić iz Kalasade de Kalatrave bio je srećniji i ispunjeniji. Njegove filmske priče o transseksualcima, homoseksualcima, prostitutkama, pa i običnim ženama sa margine, razbijali su uske kalupe prohujalog vremena.
Franko je tokom svoje vladavine zatvorio sve filmske škole, te Almodovar ne može da upiše akademiju. Energični mladić kao da ne haje za ove prepreke. Pronalazi posao u pošti i tako skuplja novac za kupovinu kamere. Nakon toga svojom „super osmicom“ počinje da snima filmove.
Istovremeno se bavi i pisanjem potpisujući se pod pseudonimom Pati Difusa.
„Još od malih nogu sam znao da sam pisac, neprekidno sam pisao“, otkriva nam u uvodu knjige „Poslednji san“ koju je u prevodu Ivane Veselinović objavila izdavačka kuća Laguna. „Ako sam u nešto bio siguran, bilo je to da ću se baviti pisanjem, ono u šta nisam bio siguran bilo je koliko sam dobar u tome.“
Priče koje su pronašle put do ove zbirke bile su zaboravljene po gomili plavih svezaka koje je Almodovar vukao sa sobom i skrivao na tavanima i podrumima. Brojni životi koje je autor priča živeo gotovo su ga naterali da zaboravi na ono što je zapisivao. A onda je njegova asistentkinja Lola Garsija, kao u nekoj priči, u škrinji na tavanu otkrila ovo blago. Obrisala je prašinu sa njih, prepisala ih, arhivirala i skrenula pažnju samom autoru na njih.
Almodovar ih je čitao i ponovo otkrivao u pauzama tokom snimanja filma „Nesvakidašnji način života“. Odlučio je da ih objavi neizmenjene da bi pokazale osobu kakav je nekada bio, ali i da bi se videle transformacije kroz koje je prolazio. Zato i ne čudi što je ovu zbirku nazvao „fragmentirana autobiografija“.
Neke od njih, poput priče Poseta, kasnije su postale filmovi („Loše vaspitanje“), neke su našle put do fragmenata u filmovima, u nekima ponovo oživljava Pati Difusa, neke su više autobiografija nego fikcija, dok su neke gotovo dnevnički zapisi.
Sva tri formativna mesta koja su snažno uticala na Almodovarovo docnije stvaralaštvo našla su put do ovih priča. U ovih dvanaest priča možete prošetati dvorištima La Manče u kojima su žene heklale, prale, pevale i ogovarale, ulicama prestonice tokom Madridskog pokreta, ali i zalutati mračnim sokacima religioznog obrazovanja početkom sedamdesetih godina minulog veka.
„Poslednji san“ nije zbirka priča filmskog režisera, već čoveka koji je oduvek znao da će postati pisac. I koji je u tome uspeo.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
