Prikaz knjige „Poslednji dani Romanova“: Šmek potresnog romana
Marija Romanova u svojevrsnom pritvoru flertuje sa jednim od svojih budućih dželata (koji je, kao i ostale njegove kolege, opisan ne samo plastično nego i bespoštedno). Da li će ga to imalo smekšati prema trećoj, od četiri, ćerki ruskog carskog para? Najmlađem detetu Nikolaja Drugog i Aleksandre Fjodorovne, trinaestogodišnjem Alekseju, dani su zbog hemofiličnosti ionako odbrojani, a noga mu je bandažirana. Hoće li njegova maloletnost, nemogućnost normalnog kretanja i kobna bolešljivost imalo smilostiviti pomenute dželate? Posluga je lojalna carskoj porodici; da li će takva i ostati i, ukoliko ne, hoće li se spasti?
Pitanja dobijaju na intenzitetu hronološkim tokom šesnaest poglavlja knjige – ne računajući uvodno i epilog – od 30. aprila do 18. jula 1918, sa posebnim akcentom na poslednje dve nedelje zatočeništva carske porodice u Jekaterinburgu, na imanju Ipatijev. Tako će Nikolaj Drugi, koji je do pre samo šesnaest meseci vladao državom najvećeg prostranstva na svetu, na kraju biti jedan od petnaestak – računajući članove porodice, posluge i dželate – kratkotrajnih žitelja tesnog podruma.
Prikazujući na istom ovom mestu knjigu „Trka za spasenje Romanovih“ iste autorke, britanske rusistkinje i istoričarke Helen Rapaport, naveli smo da apriorna poznatost ishoda života glavnih likova štiva većini čitalaca ne umanjuje njegovu uzbudljivost. Međutim, s obzirom na gore izneta pitanja i usputne napomene, opipljivo prikazanu klaustrofobiju pritvora i postupno sužavanje prostora carskoj porodici, kao i na učestalost detalja iz svakidašnjice, uključujući i podrobno predstavljanje svakog važnijeg lika ponaosob, autorka uspeva da u knjizi „Poslednji dani Romanova“ čak sasvim umanji značaj poznatog kraja, uprkos činjenici da on mora biti grozničav. To je posebno slučaj u pretposlednjem poglavlju, ironično naslovljenom Volja revolucije, u kojem se detaljno opisuju raspored budućih žrtava u goloj prostoriji sa sijalicom, kobnog 17. jula 1918, kao i napetost i docnija mučnina dželata, njihovo čitanje presude u kojem se spominje da je likvidacija neizbežna, između ostalog iz straha da bi „čehoslovačke bande“ mogle da preuzmu grad Jekaterinburg... Osim podrobnosti, autorka je, naročito pred kraj štiva, pokazala strast tolikog intenziteta da se čitalac u pojedinim trenucima bezmalo može osetiti utamničen zajedno sa carskom porodicom i njenom poslugom na imanju Ipatijev.
Sve uzev, možda je ovo jedina od nekoliko knjiga Helen Rapaport o poslednjoj ruskoj carskoj porodici u kojoj prozni momenti nadvladaju istoriografske. Kao u najboljim izdancima romana tog žanra, naratorka nam ukazuje na ono šta se desilo, ali i na ono šta bi bilo verodostojno da se dogodilo i što bi u tom slučaju promenilo tok stvari, ali se igrom slučaja nije obistinilo (na primer, bračne ponude četirima ćerkama). Bez obzira na zasnovanost na povesnim činjenicama, čija se opsežna bibliografija nalazi pri kraju knjige, „Poslednji dani Romanova“ ostavljaju utisak potresnog romana o jednoj porodici, čiji su pripadnici, kako bi sve delovalo još realističnije, prikazani kao obični ljudi koji maštaju o istom takvom životu, bez obzira na sopstvenu viševekovnu dinastičku zaleđinu.
Autor: Domagoj Petrović
Pitanja dobijaju na intenzitetu hronološkim tokom šesnaest poglavlja knjige – ne računajući uvodno i epilog – od 30. aprila do 18. jula 1918, sa posebnim akcentom na poslednje dve nedelje zatočeništva carske porodice u Jekaterinburgu, na imanju Ipatijev. Tako će Nikolaj Drugi, koji je do pre samo šesnaest meseci vladao državom najvećeg prostranstva na svetu, na kraju biti jedan od petnaestak – računajući članove porodice, posluge i dželate – kratkotrajnih žitelja tesnog podruma.
Prikazujući na istom ovom mestu knjigu „Trka za spasenje Romanovih“ iste autorke, britanske rusistkinje i istoričarke Helen Rapaport, naveli smo da apriorna poznatost ishoda života glavnih likova štiva većini čitalaca ne umanjuje njegovu uzbudljivost. Međutim, s obzirom na gore izneta pitanja i usputne napomene, opipljivo prikazanu klaustrofobiju pritvora i postupno sužavanje prostora carskoj porodici, kao i na učestalost detalja iz svakidašnjice, uključujući i podrobno predstavljanje svakog važnijeg lika ponaosob, autorka uspeva da u knjizi „Poslednji dani Romanova“ čak sasvim umanji značaj poznatog kraja, uprkos činjenici da on mora biti grozničav. To je posebno slučaj u pretposlednjem poglavlju, ironično naslovljenom Volja revolucije, u kojem se detaljno opisuju raspored budućih žrtava u goloj prostoriji sa sijalicom, kobnog 17. jula 1918, kao i napetost i docnija mučnina dželata, njihovo čitanje presude u kojem se spominje da je likvidacija neizbežna, između ostalog iz straha da bi „čehoslovačke bande“ mogle da preuzmu grad Jekaterinburg... Osim podrobnosti, autorka je, naročito pred kraj štiva, pokazala strast tolikog intenziteta da se čitalac u pojedinim trenucima bezmalo može osetiti utamničen zajedno sa carskom porodicom i njenom poslugom na imanju Ipatijev.
Sve uzev, možda je ovo jedina od nekoliko knjiga Helen Rapaport o poslednjoj ruskoj carskoj porodici u kojoj prozni momenti nadvladaju istoriografske. Kao u najboljim izdancima romana tog žanra, naratorka nam ukazuje na ono šta se desilo, ali i na ono šta bi bilo verodostojno da se dogodilo i što bi u tom slučaju promenilo tok stvari, ali se igrom slučaja nije obistinilo (na primer, bračne ponude četirima ćerkama). Bez obzira na zasnovanost na povesnim činjenicama, čija se opsežna bibliografija nalazi pri kraju knjige, „Poslednji dani Romanova“ ostavljaju utisak potresnog romana o jednoj porodici, čiji su pripadnici, kako bi sve delovalo još realističnije, prikazani kao obični ljudi koji maštaju o istom takvom životu, bez obzira na sopstvenu viševekovnu dinastičku zaleđinu.
Autor: Domagoj Petrović
