Prikaz knjige „Poslednje umetničko delo“: Lekovita snaga umetnosti i ljubavi
Nakon publici tako dragih književnih hitova „Crveni adresar“, „Upitnik je pola srca“, „Hrast je i dalje tu“ i „Kao pero na vetru“, švedska književnica Sofija Lundberj vraća nam se s novom knjigom „Poslednje umetničko delo“, toplom i potresnom pričom o tragediji, tuzi i nadi, koja nas podseća na moć ljubavi i nepokolebljivu snagu umetnosti da ukaže na društveno angažovana pitanja.
Tog septembarskog dana 2022. godine gomila se posetilaca i novinara okupila u Muzeju savremene umetnosti u Stokholmu. Javnosti će biti otkriveno novo delo svetski poznate umetnice Hane Stiltje! Nestrpljenje je na vrhuncu, sve pršti od uzbuđenja! Umetnica izlazi i obaveštava prisutne da će to biti njeno poslednje delo u karijeri, platno pada i... pred zabezeknutom se publikom pojavljuje komoda sastavljena od kojekakvih napabirčenih materijala i neuklopivih otpadaka: od delova prozora, lajsni i prljavih dasaka i raznoraznog krša. Sve u svemu, hrpa đubreta! Publika je u šoku, agenti besne, menadžeri su zatečeni, a umetnica se povlači i ostavlja ih u nedoumici dok kritičari kreću sa salvama uvreda i omalovažavajućih kritika.
A onda nam roman otpočinje jednu po jednu priču o svakom od tih komada otpada, i mi shvatamo da svaki krije svoju istoriju i da nisu sklepani i odabrani nasumično, bez reda, smisla i poretka. U prvoj upoznajemo Hanu koja, kao dete napušteno od majke narkomanke, beži od tuge u svet umetnosti slikajući u dedinoj stolarskoj radionici. Maštom izražava povređena osećanja. Fioka komode ukrašena je zapravo porcelanom od bakine polomljene šoljice iza koje se i za nju i za dedu krije bolna priča. Lajsna, staklo i prozor deo su kuće koja joj je u detinjstvu, tako odbačenoj i zanemarenoj od društva, ponekada bila jedino utočište. Kao celina sve je zbrčkano i izubijano, ali takvi su ponekada i život i napaćena ljudska duša.
Priča nam dalje predstavlja mladi par iz susedstva koji je brinuo o Hani kada je bila mala, a deda bio bolestan, i koji se pored nje starao i o jednom dečaku koji će Hani postati brat. A komoda svojim neuklopljenim delovima svedoči o surovom svetu u kojem deca često bivaju odbačena baš kao ti odbačeni komadi od kojih je Hana sastavila svoje poslednje umetničko delo. Usput otkrivamo da je kroz kuću mladog starateljskog para tokom godina prošlo još nekoliko dece, te nam Hanina komoda svojim delovima priča priče o svakome od njih.
Od dece koja su trpela nasilje, zanemarenost i bila izlagana heroinu, priče nam donose potresne životne sudbine kakve nijedno dete nije zaslužilo. Često završavaju u kandžama sistema koji ih vraća u ruke zlostavljača, stavljajući zakon iznad njihove dobrobiti. Ako pokušaju da pobegnu, hapse i hvataju njih, umesto onih od kojih su s razlogom pobegli. I stoga je Hanino poslednje delo zapravo krik protiv takve nepravde, ali i pokazatelj lekovitog učinka ljubavi koju nekada možemo naći i daleko od nepostojeće porodice.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Tog septembarskog dana 2022. godine gomila se posetilaca i novinara okupila u Muzeju savremene umetnosti u Stokholmu. Javnosti će biti otkriveno novo delo svetski poznate umetnice Hane Stiltje! Nestrpljenje je na vrhuncu, sve pršti od uzbuđenja! Umetnica izlazi i obaveštava prisutne da će to biti njeno poslednje delo u karijeri, platno pada i... pred zabezeknutom se publikom pojavljuje komoda sastavljena od kojekakvih napabirčenih materijala i neuklopivih otpadaka: od delova prozora, lajsni i prljavih dasaka i raznoraznog krša. Sve u svemu, hrpa đubreta! Publika je u šoku, agenti besne, menadžeri su zatečeni, a umetnica se povlači i ostavlja ih u nedoumici dok kritičari kreću sa salvama uvreda i omalovažavajućih kritika.
A onda nam roman otpočinje jednu po jednu priču o svakom od tih komada otpada, i mi shvatamo da svaki krije svoju istoriju i da nisu sklepani i odabrani nasumično, bez reda, smisla i poretka. U prvoj upoznajemo Hanu koja, kao dete napušteno od majke narkomanke, beži od tuge u svet umetnosti slikajući u dedinoj stolarskoj radionici. Maštom izražava povređena osećanja. Fioka komode ukrašena je zapravo porcelanom od bakine polomljene šoljice iza koje se i za nju i za dedu krije bolna priča. Lajsna, staklo i prozor deo su kuće koja joj je u detinjstvu, tako odbačenoj i zanemarenoj od društva, ponekada bila jedino utočište. Kao celina sve je zbrčkano i izubijano, ali takvi su ponekada i život i napaćena ljudska duša.
Priča nam dalje predstavlja mladi par iz susedstva koji je brinuo o Hani kada je bila mala, a deda bio bolestan, i koji se pored nje starao i o jednom dečaku koji će Hani postati brat. A komoda svojim neuklopljenim delovima svedoči o surovom svetu u kojem deca često bivaju odbačena baš kao ti odbačeni komadi od kojih je Hana sastavila svoje poslednje umetničko delo. Usput otkrivamo da je kroz kuću mladog starateljskog para tokom godina prošlo još nekoliko dece, te nam Hanina komoda svojim delovima priča priče o svakome od njih.
Od dece koja su trpela nasilje, zanemarenost i bila izlagana heroinu, priče nam donose potresne životne sudbine kakve nijedno dete nije zaslužilo. Često završavaju u kandžama sistema koji ih vraća u ruke zlostavljača, stavljajući zakon iznad njihove dobrobiti. Ako pokušaju da pobegnu, hapse i hvataju njih, umesto onih od kojih su s razlogom pobegli. I stoga je Hanino poslednje delo zapravo krik protiv takve nepravde, ali i pokazatelj lekovitog učinka ljubavi koju nekada možemo naći i daleko od nepostojeće porodice.
Autor: Miroslav Bašić Palković
