Prikaz knjige „Poslednja stanica Aušvic“ Edija de Vinda
Edi de Vind bio je jedan od otprilike 107.000 holandskih Jevreja (muškaraca, žena i dece) koji su u vozovima za prevoz stoke raspoređeni u preko dvanaest ili više nemačkih nacističkih logora smrti, čija imena i danas imaju zlokoban prizvuk, poput Aušvica, Sobibora, Bergen-Belzena, Dahaua, Terezina, Treblinke, i tako dalje. Kada su se našli u ovim logorima smrti, pretrpeli su neizreciva zverstva, a za oko između 102.000 i 104.000 njih strašna smrt je bila jedina sudbina. Božjom milošću, Edi de Vind bio je jedan od retkih koji je preživeo zločine nacističkog Holokausta i verovatno jedini koji je uspeo da vodi detaljne beleške o svom zarobljeništvu i brutalnostima kojima je bio izložen u Aušvicu.
Zverstva i brutalnosti podrazumevali su prebijanja, bičevanja, seksualna zlostavljanja, prisilnu sterilizaciju, najokrutnije i najodbojnije medicinske eksperimente, ubistva tek rođenih beba i, na kraju, gasne komore i ostale oblike ubistava mladih i starih, ali i svih onih između.
Njegovo ime je bilo Edi (Elijazar) de Vind. Edi de Vind bio je mladi jevrejski doktor na specijalizaciji za psihijatra, koji se 1942. dobrovoljno prijavio kako bi kao volonter pružio neophodnu medicinsku pomoć u nacističkom tranzitnom logoru Vesterborku u severnoj holandskoj provinciji Drente. Mislio je da će zbog njegovog zalaganja pustiti iz logora njegovu majku Henrijetu Sanders. Kako će se kasnije ispostaviti, kada je Edi stigao u Vesterbork, njegova majka je već bila transportovana u Aušvic. U međuvremenu je u Vesterborku Edi upoznao i zaljubio se u mladu medicinsku sestru Fridel Komornik. Venčali su se u logoru, a već u septembru 1943. deportovali su ih u Aušvic.
Ubrzo nakon njihovog dolaska u Aušvic, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je radio kao doktor u logoru, a Fridel je bila prepuštena na milost i nemilost nacistima i svakodnevno se suočavala sa medicinskim eksperimentima koje su sprovodili nad njima. Kada su početkom 1945. godine nacisti počeli da evakuišu Aušvic, a pred najezdom Rusa, oni su primorali desetine hiljada zatvorenika da im se pridruže u marševima smrti – Fridel je bila među njima. Edi de Vind se sakrio u napuštenim barakama i bio je jedan od otprilike 7000 zatvorenika koje su Rusi oslobodili, a kojima se smrt približavala. Na zahtev Rusa, Edi je ostao u logoru još nekoliko meseci da bi se brinuo o zatvorenicima koji su bili previše bolesni ili koji su bili previše iscrpljeni da bi se vratili svojim kućama. Tokom ovog perioda skrivanja od nacista i vremena provedenog u Aušvicu, Edi je napisao ono što će 1946. godine biti knjiga objavljena pod nazivom „Poslednja stanica Aušvic“, za koju se smatra da je jedina koja je u celosti napisana u samom Aušvicu. I dok je Aušvic tragično i bukvalno postao „poslednja stanica“ za otprilike milion ljudskih bića, doktor Edi de Vind, ne samo što je preživeo pakao, već je zabeležio na tom istom mestu događaje koji se smatraju najmonstruoznijim i najgnusnijim genocidom u istoriji čovečanstva. Ubrzo nakon povratka u Holandiju, Edijeva knjiga je objavljena, a on je postao jedan od najistaknutijih i najcenjenijih psihijatara i psihoanalitičara u Holandiji.
Napisao je nekoliko široko hvaljenih radova o onome što se tada nazivalo „koncentracioni kamp sindrom“ i o posledicama i uticaju ovog sindroma – o onome što se sada zove „krivica preživelih“, posttraumatskom stresu, „ratnoj traumi“ i o ostalim sličnim i povezanim sindromima – sindromi koje imaju ne samo preživeli, već i sledeća generacija ili generacije: „transgeneracijska trauma“. Njegovi radovi „često su bili mešavina naučnih opservacija i predanog napora da se podstakne razumevanje na koji način dugotrajne pretnje po život mogu da utiču na ljude“.
Jedan od njegovih ranijih radova koji je bio internacionalno prihvaćen i hvaljen bio je „Suočavanje sa smrću. Psihološke posledice progona“. On je objavljen 1949. godine i bavio se „korak-po-korak psihičkom adaptacijom na neshvatljivu realnost logora za istrebljenje“.
Edi i njegova žena Fridel na kraju se se ponovo našli u Holandiji, ali su se 1959. godine razveli. Edi se nakon toga oženio Sonjom Klidžn, a par je dobio tri deteta. Edi je preminuo u septembru 1987. godine, a Holandski komitet za Aušvic u biltenu povodom njegove smrti naveo je „Veliki gubitak za sve ljude koje se bore protiv ugnjetavanja i rasizma“.
Autor: ess11
Izvor: catawiki.it
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Zverstva i brutalnosti podrazumevali su prebijanja, bičevanja, seksualna zlostavljanja, prisilnu sterilizaciju, najokrutnije i najodbojnije medicinske eksperimente, ubistva tek rođenih beba i, na kraju, gasne komore i ostale oblike ubistava mladih i starih, ali i svih onih između.
Njegovo ime je bilo Edi (Elijazar) de Vind. Edi de Vind bio je mladi jevrejski doktor na specijalizaciji za psihijatra, koji se 1942. dobrovoljno prijavio kako bi kao volonter pružio neophodnu medicinsku pomoć u nacističkom tranzitnom logoru Vesterborku u severnoj holandskoj provinciji Drente. Mislio je da će zbog njegovog zalaganja pustiti iz logora njegovu majku Henrijetu Sanders. Kako će se kasnije ispostaviti, kada je Edi stigao u Vesterbork, njegova majka je već bila transportovana u Aušvic. U međuvremenu je u Vesterborku Edi upoznao i zaljubio se u mladu medicinsku sestru Fridel Komornik. Venčali su se u logoru, a već u septembru 1943. deportovali su ih u Aušvic.
Ubrzo nakon njihovog dolaska u Aušvic, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je radio kao doktor u logoru, a Fridel je bila prepuštena na milost i nemilost nacistima i svakodnevno se suočavala sa medicinskim eksperimentima koje su sprovodili nad njima. Kada su početkom 1945. godine nacisti počeli da evakuišu Aušvic, a pred najezdom Rusa, oni su primorali desetine hiljada zatvorenika da im se pridruže u marševima smrti – Fridel je bila među njima. Edi de Vind se sakrio u napuštenim barakama i bio je jedan od otprilike 7000 zatvorenika koje su Rusi oslobodili, a kojima se smrt približavala. Na zahtev Rusa, Edi je ostao u logoru još nekoliko meseci da bi se brinuo o zatvorenicima koji su bili previše bolesni ili koji su bili previše iscrpljeni da bi se vratili svojim kućama. Tokom ovog perioda skrivanja od nacista i vremena provedenog u Aušvicu, Edi je napisao ono što će 1946. godine biti knjiga objavljena pod nazivom „Poslednja stanica Aušvic“, za koju se smatra da je jedina koja je u celosti napisana u samom Aušvicu. I dok je Aušvic tragično i bukvalno postao „poslednja stanica“ za otprilike milion ljudskih bića, doktor Edi de Vind, ne samo što je preživeo pakao, već je zabeležio na tom istom mestu događaje koji se smatraju najmonstruoznijim i najgnusnijim genocidom u istoriji čovečanstva. Ubrzo nakon povratka u Holandiju, Edijeva knjiga je objavljena, a on je postao jedan od najistaknutijih i najcenjenijih psihijatara i psihoanalitičara u Holandiji.
Napisao je nekoliko široko hvaljenih radova o onome što se tada nazivalo „koncentracioni kamp sindrom“ i o posledicama i uticaju ovog sindroma – o onome što se sada zove „krivica preživelih“, posttraumatskom stresu, „ratnoj traumi“ i o ostalim sličnim i povezanim sindromima – sindromi koje imaju ne samo preživeli, već i sledeća generacija ili generacije: „transgeneracijska trauma“. Njegovi radovi „često su bili mešavina naučnih opservacija i predanog napora da se podstakne razumevanje na koji način dugotrajne pretnje po život mogu da utiču na ljude“.
Jedan od njegovih ranijih radova koji je bio internacionalno prihvaćen i hvaljen bio je „Suočavanje sa smrću. Psihološke posledice progona“. On je objavljen 1949. godine i bavio se „korak-po-korak psihičkom adaptacijom na neshvatljivu realnost logora za istrebljenje“.
Edi i njegova žena Fridel na kraju se se ponovo našli u Holandiji, ali su se 1959. godine razveli. Edi se nakon toga oženio Sonjom Klidžn, a par je dobio tri deteta. Edi je preminuo u septembru 1987. godine, a Holandski komitet za Aušvic u biltenu povodom njegove smrti naveo je „Veliki gubitak za sve ljude koje se bore protiv ugnjetavanja i rasizma“.
Autor: ess11
Izvor: catawiki.it
Prevod: Nataša Đuričić Marković
