Hrvatski filozof Srećko Horvat široj javnosti je postao poznat zahvaljujući saradnji sa filozofskim superstarom Slavojem Žižekom (2013. godine su zajedno napisali knjigu „Šta Evropa želi?“) i svom političkom aktivizmu: Horvat je sa Janisom Varufakisom 2016. osnovao panevropski politički pokret DiEM25, koji se zalaže za radikalnu demokratiju i radi na promovisanju međunarodne saradnje.

Horvatova najnovija knjiga pod naslovom „Posle apokalipse“ ne odustaje od misaonog pravca zacrtanog u „Poeziji iz budućnosti“ (2019), gde je izneo gledište da se spas od klimatske krize, uspona populističkog nacionalizma i politike masovnog nadzora može pronaći samo u stvaranju globalnog oslobodilačkog pokreta. Zadatak jednog takvog pokreta ne bi bila samo „dekolonizacija“ planete (kroz reorganizaciju i pronalaženje novih rešenja u, između ostalog, upravljanju zajedničkim dobrima, stambenoj i migracionoj politici), već i oslobađanje ljudske subjektivnosti – želja, emocija, mašte – od bespomoćnosti utkane u neoliberalnu mantru „nema alternative“. Horvat piše stilom koji je neobično pristupačan, lišen akademske suvoparnosti i na momente zabavan i duhovit, vešto kombinujući elemente autobiografije, književne i filmske kritike, žurnalizma i filozofskog eseja.

Već u uvodu nove knjige on upozorava da se, kada je reč o budućnosti, pred čovečanstvom nalaze samo dva moguća scenarija: ili ćemo „ponovo radikalno izmisliti svet“ ili nam sledi „masovno izumiranje“. (Potonje bi bilo posledica „novog oblika autoritarnog kapitalizma“.) Ponovno izmišljanje sveta bi – i to je najjača poenta cele knjige – podrazumevalo i obavezno proširenje fokusa sa sfere politike na domen etike. Horvat se služi pojmom „planetarna etika“ kako bi naglasio njen neantropocentrični karakter. Pored toga, on raskrinkava mit dihotomije urođeno/stečeno insistirajući na tome da su biosfera i semiosfera (domen stvaranja značenja i smisla) neraskidivo povezane. U uvodnom poglavlju pod naslovom „Devet teza o apokalipsi“, on piše: „Katastrofa stvara značenje. Značenje često stvara katastrofu.“

Horvat je svestan da sveprisutni proces „normalizacije apokalipse“ anestetizuje pojedinca do tačke u kojoj ovaj bespogovorno prihvata neminovnost apokaliptične stvarnosti (tzv. „nove normalnosti“), ali ipak poziva svoje čitaoce da prigrle subverzivni potencijal apokalipse, koji se očituje u njenoj sposobnosti da „iznese na videlo“ ili „otkrije“ ono što je skriveno. Ono što on predlaže jeste transformacija ideološkog oruđa u revolucionarni poriv. Inspirisan promišljanjima nemačkog filozofa Gintera Andersa o etičkim implikacijama hladnoratovske nuklearne pretnje, Horvat smatra da takav smer delanja više nije pitanje izbora, već dužnosti.

Vrednost njegove spekulativne odiseje kroz prostor i vreme leži u njenoj ambiciji da izbriše granice između fikcije i stvarnosti i premosti jaz između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti. Samo kada se krajnosti približe, promena, čak i ona najtrivijalnija, postaje moguća. Horvatova dijalektika nade pretpostavlja da je horizont mogućnosti uvek isprepletan sa stvarnošću kao takvom i da je naš zadatak da – u interakciji intelekta i mašte – stvorimo novu viziju pravednije, ekološki uravnoteženije i održivije budućnosti. Čak i ako je kraj sveta neminovan i više nema povratka, uvek postoji mogućnost da taj kraj bude drugačiji, rekao bi Horvat.

Autor: Maša Uzelac
Izvor: review31.co.uk, preuzei delovi teksta
Prevod: Jelena Tanasković