Prikaz knjige „Po vodi koja je prala noge, Isusove“: O smislu ličnog puta vere i nadanja
Nova pesnička knjiga Selimira Radulovića, u izdanju Lagune, u duhu njegovih kontinualnih traganja za Bogom, osnovnom temom svekolike umetnosti, overava njegov stav da je sve od Onog koji daruje odabrano, saglasno tome i reč njegova. Autor predgovora Saša Radojčić, u tekstu „Poezija kontinuiteta“, navodi da se, u novoj knjizi Radulovića „Po vodi koja je prala noge, Isusove“, nedvosmisleno potvrđuje kontinuitet postignutog poetičkog modela.
„Nju takođe možemo da opisujemo preko apsolutnog poverenja u smisao i onoga ko taj smisao garantuje, pomoću paradoksizama isposnika, kroz potragu za svetim koja se nikada ne zaustavlja, ali i primećujući neke sasvim lirske efekte, koji možda nagoveštavaju neke nove nijanse u pesništvu Selimira Radulovića. Pod tim mislim pre svega na upečatljivu uvodnu pesmu dugog naslova. „O, nek dođe noć, bela, od snega, belog, belja. Bela noć“ – antipod onoj uobičajenoj, tamnoj, crnoj noći, ime je čežnje za ambijentom ispunjenim svetošću, čežnje za prisustvom Boga u ovom svetu. Sugestijama takve noći nas Selimir Radulović, koji je svojevremeno, sa mnogo dobrih razloga, bio imenovan kao pesnik nokturna, poziva da dopunimo i nijansiramo to imenovanje. Oko se ne snalazi ni kada je potonulo u tamu, ni kada je okupano svetlom. Ono tada pušta da ga vodi srce.
Dragiša Bojović, autor pogovora, Radulovića svrstava u mali sabor od Boga darivanih pesnika, koji znaju da je sve od Njega i u Njemu.
„Nadahnut pre svega pustinjom, kao obitavalištem asketa, on tvori lik jednoga (monaha) u njegovim različitim imenima i podvizima. Kao što je za simfoniju potrebno više instrumenata, koji se ne prepoznaju po osobenostima, već po ostvarenoj muzičkoj skladnosti, tako nam se i slika pustinje (čitaj: osobenog duhovnog sveta) ne nudi kroz podvig jednoga, već podvig jednoga postaje slika mnoštva podviga u jednome svetu. Prepoznatljivi simbol jedinstvenog načina života u molitvi i pokajanju postaje suza. Ona nije samo slika svetiljke u oku Svetog Arsenija Velikog (ona voda koja je prala noge, Isusove), već je još više ikona svete vaseljene, koja sabira ono što se ne vidi, a ne ono što se vidi. U nevidljivom je slika spasenja, koja je delo onog autora što u prelamanju nebeskih zraka prepoznaje i boje i elemente strukture, što, opet, nevidljiva ruka slaže u vidljivi okvir svojevrsnog podviga, koji se ne sastoji u prevazilaženju bola (kako je u drugim umetnostima), već u prevazilaženju greha i sebeljublja (što je samo po sebi umetnost). Ta suza, koja je dominantni motiv knjige, slika je i kosmosa, ali ne vidljivog kosmosa, već onih njegovih sadržaja koji se mogu samo ogledati u suzi i koji su komplementarni ne njenom obliku, već njenom jedinstvenom sadržaju i još više onim osećanjima i duhovnim fenomenima koji oblikuju tu suzu i njenu semantiku.“
Ovo je, inače, peta (nova) knjiga koju ovaj autor objavljuje kod našeg najuglednijeg izdavača: „Senka osmog eona“ (2018), „O dukatu s likom starca“ (2020), „U carstvu vetrova aramejskih“ (2022), „Zapis na stubu, jerusalimskom“ (2023), „Po vodi koja je prala noge, Isusove“ (2024).
Radulovićeve Izabrane i nove pesme, pod naslovom „Ispovest tumača carevog sna“, takođe u Laguni, objavljene su 2019. godine, a „Izabrana dela“, I-VII, 2023. godine.
„Nju takođe možemo da opisujemo preko apsolutnog poverenja u smisao i onoga ko taj smisao garantuje, pomoću paradoksizama isposnika, kroz potragu za svetim koja se nikada ne zaustavlja, ali i primećujući neke sasvim lirske efekte, koji možda nagoveštavaju neke nove nijanse u pesništvu Selimira Radulovića. Pod tim mislim pre svega na upečatljivu uvodnu pesmu dugog naslova. „O, nek dođe noć, bela, od snega, belog, belja. Bela noć“ – antipod onoj uobičajenoj, tamnoj, crnoj noći, ime je čežnje za ambijentom ispunjenim svetošću, čežnje za prisustvom Boga u ovom svetu. Sugestijama takve noći nas Selimir Radulović, koji je svojevremeno, sa mnogo dobrih razloga, bio imenovan kao pesnik nokturna, poziva da dopunimo i nijansiramo to imenovanje. Oko se ne snalazi ni kada je potonulo u tamu, ni kada je okupano svetlom. Ono tada pušta da ga vodi srce.
Dragiša Bojović, autor pogovora, Radulovića svrstava u mali sabor od Boga darivanih pesnika, koji znaju da je sve od Njega i u Njemu.
„Nadahnut pre svega pustinjom, kao obitavalištem asketa, on tvori lik jednoga (monaha) u njegovim različitim imenima i podvizima. Kao što je za simfoniju potrebno više instrumenata, koji se ne prepoznaju po osobenostima, već po ostvarenoj muzičkoj skladnosti, tako nam se i slika pustinje (čitaj: osobenog duhovnog sveta) ne nudi kroz podvig jednoga, već podvig jednoga postaje slika mnoštva podviga u jednome svetu. Prepoznatljivi simbol jedinstvenog načina života u molitvi i pokajanju postaje suza. Ona nije samo slika svetiljke u oku Svetog Arsenija Velikog (ona voda koja je prala noge, Isusove), već je još više ikona svete vaseljene, koja sabira ono što se ne vidi, a ne ono što se vidi. U nevidljivom je slika spasenja, koja je delo onog autora što u prelamanju nebeskih zraka prepoznaje i boje i elemente strukture, što, opet, nevidljiva ruka slaže u vidljivi okvir svojevrsnog podviga, koji se ne sastoji u prevazilaženju bola (kako je u drugim umetnostima), već u prevazilaženju greha i sebeljublja (što je samo po sebi umetnost). Ta suza, koja je dominantni motiv knjige, slika je i kosmosa, ali ne vidljivog kosmosa, već onih njegovih sadržaja koji se mogu samo ogledati u suzi i koji su komplementarni ne njenom obliku, već njenom jedinstvenom sadržaju i još više onim osećanjima i duhovnim fenomenima koji oblikuju tu suzu i njenu semantiku.“
Ovo je, inače, peta (nova) knjiga koju ovaj autor objavljuje kod našeg najuglednijeg izdavača: „Senka osmog eona“ (2018), „O dukatu s likom starca“ (2020), „U carstvu vetrova aramejskih“ (2022), „Zapis na stubu, jerusalimskom“ (2023), „Po vodi koja je prala noge, Isusove“ (2024).
Radulovićeve Izabrane i nove pesme, pod naslovom „Ispovest tumača carevog sna“, takođe u Laguni, objavljene su 2019. godine, a „Izabrana dela“, I-VII, 2023. godine.
