Saramagov roman „Pećina“ nosi naziv inspirisan jednom od najznačajnijih knjiga iz Platonove „Države“, u kojoj Sokrat poredi ljudska bića, bilo da su obrazovana ili ne, sa onima koji su zatvoreni u podzemnoj pećini. Oni žive kao zatočenici, okovani lancima i ne mogu da vide ništa osim senki koje se na zidu ispred njih povremeno pojavljuju, a bacaju ih figure koje prolaze ispred vatre koja gori iznad njih. Rezultat ove fantazmagorije predstavlja za njih istinu. Kad jedan od njih pobegne u gornji svet, u jedva vidljivo svetlo na kraju tunela, gde se susreće sa opipljivom istinom, njegovi sapatnici mu se rugaju jer mu je teško da se, po povratku, privikne na mrak. „I ne mislite li“, oštro dodaje Sokrat, „da bi oni ubili onoga ko bi pokušao da ih oslobodi, samo ako bi mogli da ga se dočepaju?“

Jedna od Sokratovih primedbi koje se odnose na ovu parabolu – koliko god nam se sudbina onih koji borave u pećini činila dalekom, oni su zapravo isti kao i mi – postaje epigraf knjige „Pećina“, koji nam ukazuje na suštinu alegorije u ovom delu. Ovo je dodatno pojačano utiskom koji ostavljaju naglašeno prizemna tri glavna Saramagova lika i njegovo vrlo pažljivo formulisanje priče tako da se onemogući bilo kakvo prepoznavanje mesta na kom se dešava radnja. Čak su i njihova portugalska imena neobična, što je, verovatno, piščev način da se distancira od bilo koje određene kulture ili topografije.

Nadvijen nad anonimnim gradom stoji preteći Centar, ogroman kompleks u kojem se nižu poslovne kule, tržni centar i stambene zgrade, i do koga se stiže preko turobnog industrijskog predela u kom je očigledna produktivnost u zlokobnoj nesrazmeri sa odsustvom bilo kakvog znaka života. Jedino poneki prazan plac ovde-onde na kom su razbacane krpe, zarđale konzerve i istrulele daske ukazuju na neku vrstu zanimljive individualnosti. Kroz ovu prazninu koja guši, grnčar Siprijano Algor, vozi svoj razvaljeni kamionet, obavljajući svoju redovnu isporuku novog posuđa za prodaju u Centar, što čini već nekoliko godina.

Ispostavlja se da je ovo Siprijanova poslednja isporuka. Prodaja je opala, plastične kopije su lakše i jeftinije, čistoća zemljanog posuđa više nije od značaja, i skladište će, zbog manjka potražnje, morati da se oslobodi zaostale robe. Nakon što se utešio nudeći nešto od preostale grnčarije stanovnicima bednog predgrađa i nakon što je porazbijao ono što mu je ostalo u peći, Siprijana su ćerka Marta i njen suprug Marsal ubedili da pokrene novu liniju, koja će proizvoditi keramičke lutke zasnovane na ilustracijama iz encklopedije koju porodica poseduje.

„Enciklopedije“, komentariše autor svojim bogatim stilom karakterističnim za sva njegova dela, „ su kao nepromenjive ciklorame, sprave za prikazivanje svetskih čuda čiji su se zupčanici zaglavili i sa bolesnom upornošću prikazuju jedan te isti pogled koji, osuđen tako na izdvojenost, za večita vremena, čuva ono što je negda bilo, a u isto vreme zastareva, propada i gubi značaj.“ Ova slika postepenog gubitka značaja i korisnosti nije samo nagoveštaj moguće sudbine koja će zadesiti Siprijana; ona ukazuje na širu dilemu o društvu u kom je etički sistem žrtvovan zarad jednokratnih rešenja i kaprica tržišne ekonomije.

Kada je prva tura keramičkih lutaka napravljena, ispečena i obojena, porodica usvaja psa lutalicu, kome Siprijano, isprva se napola šaleći, daje ime Ašado – Nađen. Pas pokazuje posvećenost i upornost, koje su sve manje svojstvene ljudskim bićima. Njegova uloga u priči, iako on ni u jednom trenutku nije antropomorfizovan, postaje uloga ravnopravnog junaka koji obezbeđuje nešto što se pretvara u moralno merilo na osnovu koga će ostali biti procenjeni.

Kada se Marti i Marsalu ukaže prilika da se presele u stan u Centru, gde sa sobom vode i Siprijana, pravilo o zabrani kućnih ljubimaca preti da Ašada pošalje nazad među lutalice. Ovo nije jedina dehumanizujuća odlika Centra. Iako zgrade, osim prodavnica i restorana, uključuju i crkvu, kazino, plažu, zoološki vrt i trkačku stazu, svuda vlada jeziva tišina. Jedini prepoznatljiv zvuk je zvuk udaraca sa skrivenih iskopina ispod jednog od stambenih solitera u koji porodica treba da se useli. Većina stanova je složena „kao ćelije u akumulatoru“, s prozorima koji gledaju na minimalno osvetljen unutrašnji prostor Centra. Čak i da Marsalu, koji radi kao službenik obezbeđenja, dodele stan koji ima dnevno svetlo, to bi se smatralo, s obzirom na izopačen sistem vrednosti koji vlada u kompleksu, pokazateljem njegovog relativno niskog statusa.

Kao što se moglo predvideti, posao sa lutkama je propao, a njegova propast je zapečaćena negativnim rezultatima istraživanja tržišta koje su uradili istraživači iz Centra. Siprijano ostaje osuđen na besmislenu penziju na 34. spratu, svakodnevno posećujući zonu „prirodnih senzacija“, koja nudi simulirana iskustva svega, od skeleta dinosaurusa među palmama, preko Tadž Mahala i Kineskog zida, do streljačkog voda, električne stolice i anđela koji trubom najavljuje novi milenijum. Konačno, nikad viđeni kopači završavaju svoj zadatak, ali Marsal se zakleo na ćutanje o pravoj istini o pećini koju su otkrili. Rešen da sprovede osvetu nad Centrom, Siprijano će kročiti u tamu i saplesti se o vezana tela davno mrtvih zatvorenika. Na kraju romana, Platonova pećina postaje samo još jedna novost u Centru, iz kog Marta i Marsal, vodeći sa sobom Siprijana i Ašada, beže u slobodu nepisanog scenarija izvan granica grada.

Saramagova satirična namera u „Pećini“ je očigledna od samog početka. Ono što kritikuje nije samo očigledna kapitalistička tendencija da oblikuje zajednice u homogene pokorne demografske jedinice lišene bilo kakvog izbora ili uticaja na individualne sudbine. Knjiga istovremeno napada i našu spremnost da saučestvujemo u ovoj ponižavajućoj tiraniji, budući da postojanje Centra zavisi od spremnosti stanovnika da prihvate komercijalne klišee i lažne utehe neophodne da bi se ovo mesto održalo. Ispod površnog sloja izobilja i raznovrsnosti vreba drakonski autoritarizam koji ne trpi neuspeh, neposlušnost ili bilo kakvo odstupanje od zadatih ciljeva. Da bi dokazao svoju viziju, Saramago, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, Siprijanov neuspeh da zadovolji zahteve Centra predstavlja kao tipičan slučaj malog nezavisnog proizvođačakoji propada zbog nerealnih zahteva bezobzirnog konglomerata na promenljivom tržištu.

Kao dodatno upozorenje protiv potrebe da se sigurnost traži u onome što je poznato i zajedničko – što je u ovom slučaju selidba u Centar – pisac naglašava koliko su klišei opasni, praveći parodiju od mudrolija iz prošlosti. „ Takav je život, prepun reči koje ničemu ne služe, ili koje su služile a više ne služe, svaka koju budemo izgovorili oduzeće mesto drugoj, zaslužnijoj, ali ne toliko sama po sebi, već zbog posledica koje nosi njeno izricanje “. Sumorne formulacije ove vrste ironično ukazuju na opasnost koja je svojstvena većini naizgled nevinih banalnosti.“

Ove vešte manipulacije karakteristične za Saramagov stil izazov su za svakog prevodioca. Njemu prijemčivost nikada nije bila važna, i ostaje neumoljiv u očiglednoj netrpeljivosti prema podeli teksta na pasuse i oubičajenom izlaganju dijaloga. Moguće je da ćemo osetiti odbojnost kada se suočimo sa, sada već uobičajenim, gigantskim blokom teksta koji se nastavlja na velikom broju stranica, od kog će vam se zavrteti u glavi i gde nećete naći uobičajene navodnike i tekstualno odvojen direktan govor. Nesumnjivo, ovakav način izražavanja je nameran i može delovati usiljeno, ali suptilan, a efektan humor koji prožima tekst, naročito u načinu na koji je opisan odnos između Ašada i porodice koja ga je usvojila, ne dozvoljava da deluje pretenciozno. Ove nabijene gomile reči kriju i dobro i loše.

Sporo ali izvesno, na kraju romana „Pećina“, tiha čovečnost je izvojevala pobedu nad pohlepom, ponižavanjem i lažima, što je delo kako samog Saramaga, tako i njegovih četvoro izbeglica. Priznajemo našu sličnost sa Platonovim „čudnim zarobljenicima“, ali nam Saramago pokazuje kako da se oslobodimo.

Autor: Džonatan Kits
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat