Beskrajno čekanje na peronu, red vožnje koji se ne poštuje, kašnjenje koje se podrazumeva, zastoj usred nedođije, guranje po kupeima, švercovanje u smislu krijumčarenja robe i švercovanje u smislu neplaćanja karte – sve su to asocijacije koje u Srbiji izaziva pominjanje železničkog prevoza.

Zbog čega se za srpsku železnicu vezuju uglavnom negativne kvalifikacije, i da li su možda svesno i zlonamerno isticane još od njenog nastanka, pokušao je da kroz svoju knjigu „Opanak ili železnica“ razotkrije i protumači novinar Momčilo Đorgović.

Iako bi se iz naslova moglo zaključiti da je viševekovna srpska tradicija bezrezervno suprotstavljena modernim dostignućima, ipak ne treba tako jednostavno gledati na problem koji Đorgović obrađuje, jer srpski opanak nije istaknut kao simbol zaostalosti, nego kao simbol zloupotrebe. Iza opanka su se uglavnom sakrivali protivnici evropskih kulturnih tekovina i tehničkih inovacija kad god bi na skupštinskim sednicama ili narodnim zborovima branili svoje stavove, premda su među prvima zamenili opanke cipelama, a seoski život školovanjem u zapadnoj Evropi i letovanjima u austrijskim banjama.

Prateći razvoj srpske železnice od početka njene izgradnje pa sve do današnjeg dana, ali i pre nego što je izgradnja otpočela, kad je sve bilo na idejama i planovima, autor je pokazao da se na primeru železnice mogu oslikati i politički sukobi unutar obrenovićevske Srbije, ali i nadmetanje evropskih sila za dominantan uticaj na prostoru Srbije i Balkana.

Stoga se upravo oko pitanja izgradnje srpske železnice načinila podela koja maltene nikada nije prevaziđena i koja se uvek svodila na borbu za korak napred, nasuprot sprečavanju tog koraka pod izgovorom da je štetan i nepotreban.

Ni u stavovima protiv železnice svakako ne bi bilo ništa sporno da su glavni nosioci te ideje bili dosledni u svojim argumentima, ali kako se iz Đorgovićevih istraživanja vidi, docnije su na železnici najviše profitirali upravo njeni najoštriji kritičari, često se iznova krijući iza opanka, samo sa potpuno suprotnim stavovima.

Jednom zamrljana slika teško se mogla ulepšati čak i kad se pokazalo da su sumnje i strepnje bile neosnovane, pa se i danas nastanak srpske železnice prvenstveno posmatra u kontekstu političke borbe između prorežimskih naprednjaka i opozicionih radikala, kao i u kontekstu afere koja je zadesila francusku Generalnu uniju tokom izgradnje železnice, dok se zanemaruje njen relativno brzi završetak i korist koju je Srbija tokom narednih decenija imala od modernizacije saobraćaja, industrije i trgovine.

Takođe se i položaj Srbije nakon Berlinskog kongresa često posmatra kao naglo napuštanje nacionalne tradicije zarad preteranog vezivanja za Austrougarsku, ali i uopšte za zapadnu Evropu, no Đorgović iznosi potpuno drugačije tumačenje istorijskih prilika, pa nagli razvoj Srbije posmatra kao sastavni deo industrijske revolucije, a ne kroz prizmu tradicionalizma zasnovanog na mitovima.

Kroz nekoliko karakterističnih paralela između Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka (kada su takođe postojali tabloidi prepuni spinova, samo se nisu tako nazivali) i Srbije na pragu dvadeset prvog veka, autor pokazuje da se suprotstavljene interesne zone nisu mnogo promenile čak ni nakon raspada nekoliko evropskih sila u svetskim ratovima. Zato je železnica i dalje jedno od najpogodnijih sredstava za širenje političkog uticaja, ali i mogućnost da država, na čijoj se teritoriji železnica gradi ili obnavlja, upravo u toj investiciji pronađe sopstveni interes.

Vraćajući čitaoce u prošlost, knjiga „Opanak ili železnica“ jeste i putokaz za budućnost, u kojoj treba izbeći podelu koja je do izražaja došla već prilikom predloga za izgradnju srpske železnice, a što je opet teško prevazići dok se jasno ne sagleda zbog čega je i danas ime Nikole Pašića poznatije od imena Milana Piroćanca.

Autor: Dušan Milijić