Mnoge bi iznenadilo kada bi saznali kako se iza nečije arogantne kritike upućene drugom zapravo krije nedostatak samopouzdanja. Jedna od najpoznatijih evropskih psihoterapeutkinja, nemačka autorka Štefani Štal, u knjizi koju prikazujemo, praktično, pribegava posrednom razvijanju konfučijanske razlike između plemenitih i običnih ljudi. Prvi su samopouzdani ali nisu arogantni, a potonji zapravo nisu uvereni u sopstvene vrednosti, što pokušavaju da sakriju arogancijom. Štefani Štal knjigu upućuje i jednima i drugima: svima koji imaju problem sa procenom sopstvenih vrlina, a verovatno nije greška pomisliti da je to slučaj sa većinom čovečanstva. Posredi je samo jedan od aspekata knjige „Ojačaj samopouzdanje“… koji je čine krajnje univerzalnom.

Podnaslov glasi „da bi ti život bio jednostavniji“ a, ako su tačne procene o postocima ljudi koji pate od depresije i anksioznosti usled slabog samopouzdanja, on je mogao da bude i: „da bi ti život bio uopšte moguć“. I zaista, autorka predstavlja i zdravstvene implikacije slabe uverenosti u sopstvene kvalitete, počev od psihosomatskih. Upravo zbog nezdrave mentalne klackalice arogancija-depresija, Štal sugeriše i veće posvećivanje pažnje drugima, izbegavanje da o njima govorimo loše. Međutim, autorka veoma vodi računa o nijansama, pa tako i da poštovanje drugih ne pređe bezmalo u idolopoklonstvo: korisno je saslušati tuđe kritike ali i potom odlučiti da li su konstruktivne i primenljive, u svakom slučaju ne dozvoliti da glas drugih zaseni naš, unutrašnji, koji Štal smatra presudnim. Oglušenje o njega može se odraziti i na našu karijeru: ako ne saslušamo sebe prilikom donošenja važne odluke, možemo, na primer, propustiti posao života. Ukoliko pak buka koju nam stvaraju drugi trenutno ne dopušta da čujemo naš unutrašnji glas, autorka sugeriše meditaciju, kao što daje savete za niz drugih aspekata u kojima samopoštovanje može biti ugroženo. Tako na tragu vežbi bolje autopercepcije koje je uveo američki bihejvioralni kognitivista Aron Bek, Štal savetuje, recimo, da sačinimo podsetnik na naše male i velike uspehe kako bismo ga u presudnom trenutku pogledali i pojačali poverenje u sopstvene odluke. I dok izriče zdravorazumska uputstva o bavljenju sportom, autorka vodi računa o nijansama: nije stvar samo u tome da će fizičke vežbe učiiti da nam telo bolje izgleda, a samim tim i podići samopouzdanje, nego će nam pomoći i da potpunije upoznamo vlastiti organizam i obezbedimo veći kontakt sa sopstvom.

Jedan od ključnih saveta čitaocu jeste i da ne shvata previše ozbiljno ni druge, ni sebe. To nipošto ne znači nekakvu sklonost šaljivosti kao smislu života već samo da se gotovo sve može relativizovati pa i poboljšati a, s druge strane, da se sramota zbog sopstvenih mana može amortizovati i izbeći. Za nju, na kraju krajeva, u tom smislu nema ni razloga. Jer, i samopouzdani ljudi imaju mana, a razlikuju se od onih kojima je knjiga prvenstveno namenjena po tome što su vrlo svesni svojih nedostataka, što je zapravo prvi korak ka njihovom što kanalisanijem integrisanju u svakodnevicu. U stvari, a s obzirom na sve pobrojane aspekte ovog dela, i na mane koje su sastavni deo ljudske prirode, ono može da prirodno nađe publiku gotovo u svim ljubiteljima čitanja. 

Autor: Domagoj Petrović