Iako o memoarima postoji niz predrasuda, pa i da su redovno pristrasni, dakle i neobjektivni, bez njih ne mogu ni istorija ni književnost. Kad bi se zaista zanemarili svi memoarski (pa i autobiografski) zapisi, istoriografija bi bila osiromašena za mnoga (često i ekskluzivna) saznanja, a ni kvalitet književne umetnosti ne bi ostao netaknut.

Držeći se čvrsto na granici između književnosti i istorije, memoaristika opstaje i u vremenima kad se o političkim i društvenim kontroverzama saznaje na dnevnom nivou sa društvenih mreža i iz štampanih medija. Međutim, kao što se za njih brzo saznaje, tako se one brzo i zaboravljaju, pogotovu kad jednu udarnu vest već sutradan sustigne naredna, još ekskluzivnija i šokantnija, pa se na kraju zaboravi koja je kontroverza bila vezana za koju ličnost, koja je afera potresla koju vladu, a naročito koja su predizborna obećanja izgovarana i koja su zaista ispunjena kad je određeni kandidat došao na vlast.

Nije mnogo drugačije ni sa desetogodišnjim periodom istorije Srbije tokom kojeg su buknuli studentski protesti zbog izborne krađe, padale bombe zbog oružanih sukoba na jednom delu teritorije, smenjen jedan predsednik i ubijen jedan premijer, a koalicione vlade redovno formirane uz nesuglasice među partijama.

Istoričar Čedomir Antić, neposredni svedok gotovo svih turbulencija na političkoj sceni Srbije od 1996. do 2006. godine, sumirao je svoja sećanja i predočio ih čitalačkoj publici kroz memoarsku prozu karakterističnog naslova „O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima“, gde se već na koricama jasno vidi da je svaka stroga podela u ovakvim uslovima nedovoljna, pa tako i podela ambicioznih političara na revolucionare i kriminalce. Spomenuvši u naslovu i namerne (a svakako i zlonamerne) prolaznike, Antić je već na prvom koraku pokazao veliku dozu objektivnosti.

Unevši u knjigu, u vidu svojevrsnog prologa, povest sopstvene porodice, Antić nije naškodio državnim i nacionalnim temama koje u narednim segmentima obrađuje. Naprotiv, porodična sećanja i uspomene još više mogu pomoći savremenim čitaocima da bolje razumeju vreme koje je prethodilo i koje je donekle i dovelo do nemirnog perioda opisanog u autorovim memoarima.

Premda kroz knjigu prolaze mnoge ličnosti koje su ostavile neizbrisive tragove u novijoj istoriji Srbije, ipak se četiri političara posebno izdvajaju i uslovno se može reći da su glavni junaci Antićevih memoara: Čedomir Jovanović, Zoran Đinđić, Miroljub Labus i Mlađan Dinkić. Razume se da ova imena nisu zaboravljena i jasno je da su već upisana u istoriju srpske politike, ali činjenica je da su zaboravljeni mnogi detalji vezani za njihove karijere, čak i oni koji su svojevremeno znali da izazovu šok javnosti i da dovedu do političkog kraha ne samo jedne ličnosti nego i cele stranke, pa i državnog sistema.

Dok piše o političarima koje je poznavao i sa kojima je neposredno sarađivao, autor neskriveno iznosi sopstvene impresije, koje ne moraju uvek biti tačne, ali iza kojih čvrsto stoji i za koje iznosi valjane argumente, tako da se i u Antićevoj subjektivnosti istovremeno ogleda njegova objektivnost, i kao istoričara, i kao političara.

O istorijskim počecima može se govoriti samo uslovno, jer i pre početka, naročito u istoriji jedne zemlje, moralo je biti drugih početaka, pa i krajeva. Čitajući Antićeve memoare, ipak se stiče utisak da oni daju sliku jednog mladog demokratskog društva, koje je tek počelo da prihvata demokratske vrednosti, i to ne uvek bez zazora i sumnjičavosti. Da li je desetogodišnji period opisan u knjizi bio zaista jedan početak i da li će tako ostati upamćen, o tome će istorija tek dati svoj sud, što pak neće biti moguće bez osvrta na memoare Čedomira Antića.

Autor: Dušan Milijić