Prikaz „Knjige o fotografiji“: „Podmuklo“ dejstvo fotografije
„Slika vredi hiljadu reči!“
Životnu i književnu istinitost ovih reči nepobitno potvrđuju David Albahari i Žarko Radaković svojom autobiografsko-eksperimentalnom „Knjigom o fotografiji“ u četiri ruke, ali na nov i originalan prozni način.
Nakon „Knjige o muzici“ (2013), Radaković i Albahari, u novoj knjizi, nalik minijaturnim autobiografskim esejima ili kozerijanskim životnim pričama ispisuju neposredno, živo i sugestivno onu vrstu biografske proze koja ne naliči ni na odveć znanu Kišovu („Bašta, pepeo“), ili Kovačevu fiktivnu-romanesknu („Vrijeme koje se udaljava“), već ovom svojom knjigom stvaraju sasvim originalnu formu (auto)biografije – onu posrednu, fragmentarnu, borhesovsku, koja nije ni roman, ni dnevnik, ni esej, ni memoari, već sve to skupa – sasvim novi, prozno-vizuelni književni amalgam.
Počinjući svoje biografsko-književne povesti onim prvim ličnim fotografijama, ova dva znamenita pisca kao da od samog početka žele da čitaocu stave do znanja – da nije reč o pukom „zapisu događaja“ i „klasičnim memoarima“, ili fragmentarnim pripovedno-autobiografskim prozama ili pak žanrovsko čistim esejima „o fotografijama“, već da je reč o gotovo lirskom lamentu, lamentu nad prošlošću, ali lamentu nad onim upečatljivim davnašnjim časovima koji su, dakle, imali svrhu ka stvaranju i rađanju dobrog i vrednog, u ne tako davnoj prošlosti: prijateljstva, zajedničkih zbilja, uspeha, padova, velikih snova i životnih i umetničkih planova. Pomoću fotografija (onih ličnih, privatnih, ali onih „neznanih“, slučajnih, pejzažnih) Radaković i Albahari, u šesnaest kratkih poglavlja poput Džojsa ujednom, memoarski rekonstruišu, grade i ponovo, nakon dugih decenija, oživljavaju stara, ali vrla, još uvek topla i bistra životna sećanja, kružno razmenjuju razmišljanja i utiske o fotografijama svojim i tuđim, oživljavaju skoro zaboravljene momente i time nanovo grade i udahnjuju život: onom duhu koji je nestao i iščezao, dragim životnim momentima, starom Zemunu, onom dunavskom „gnezdu“, i „onom“ duhu vremena, prostora i ljudi osamdesetih godina dvadesetog veka koji danas metafizički više ne postoji. „Knjiga o fotografiji“ nije klasično (auto)biografsko štivo, naprotiv: „Knjiga o fotografiji“ predstavlja svojevrsnu „antiautobiografiju“ oba autora, jer tematski reč je o knjizi čije je središte lični život autora – ali ispisujući povest svojih misli i sećanja, koristeći instrument zajedničkih fotografija i uspomena, Ž. Radaković i D. Albahari na najsugestivniji način slikaju čitave pejzaže, davne događaje, toliko verno da potpuno istoriografski ocrtavaju realnost i onovremenost svojih života u Zemunu, i duh vremena, da se ovo štivo čita i kao klasičan roman i kao studija o istoriji jednog perioda.
Najbolje su one knjige koje istodobno lamentiraju i nad prošlošću i nad sadašnjošću, i koje pružaju osećaj da ona lepa i setna prošlost nije prošla, i naprotiv, da je ona i dalje „tu“, barem njeni fragmenti, tačnije oni „najsnažniji“ delovi i da kao takva gradi i sadašnjost, a takva je – bez sumnje i „Knjiga o fotografiji“ poznatog književnika i Handkeovog prevodioca na srpski – Radakovića, i književnika i dobitnika Ninove nagrade – Albaharija.
Autor: Aleksa Đukanović
Izvor: Politika
Životnu i književnu istinitost ovih reči nepobitno potvrđuju David Albahari i Žarko Radaković svojom autobiografsko-eksperimentalnom „Knjigom o fotografiji“ u četiri ruke, ali na nov i originalan prozni način.
Nakon „Knjige o muzici“ (2013), Radaković i Albahari, u novoj knjizi, nalik minijaturnim autobiografskim esejima ili kozerijanskim životnim pričama ispisuju neposredno, živo i sugestivno onu vrstu biografske proze koja ne naliči ni na odveć znanu Kišovu („Bašta, pepeo“), ili Kovačevu fiktivnu-romanesknu („Vrijeme koje se udaljava“), već ovom svojom knjigom stvaraju sasvim originalnu formu (auto)biografije – onu posrednu, fragmentarnu, borhesovsku, koja nije ni roman, ni dnevnik, ni esej, ni memoari, već sve to skupa – sasvim novi, prozno-vizuelni književni amalgam.
Počinjući svoje biografsko-književne povesti onim prvim ličnim fotografijama, ova dva znamenita pisca kao da od samog početka žele da čitaocu stave do znanja – da nije reč o pukom „zapisu događaja“ i „klasičnim memoarima“, ili fragmentarnim pripovedno-autobiografskim prozama ili pak žanrovsko čistim esejima „o fotografijama“, već da je reč o gotovo lirskom lamentu, lamentu nad prošlošću, ali lamentu nad onim upečatljivim davnašnjim časovima koji su, dakle, imali svrhu ka stvaranju i rađanju dobrog i vrednog, u ne tako davnoj prošlosti: prijateljstva, zajedničkih zbilja, uspeha, padova, velikih snova i životnih i umetničkih planova. Pomoću fotografija (onih ličnih, privatnih, ali onih „neznanih“, slučajnih, pejzažnih) Radaković i Albahari, u šesnaest kratkih poglavlja poput Džojsa ujednom, memoarski rekonstruišu, grade i ponovo, nakon dugih decenija, oživljavaju stara, ali vrla, još uvek topla i bistra životna sećanja, kružno razmenjuju razmišljanja i utiske o fotografijama svojim i tuđim, oživljavaju skoro zaboravljene momente i time nanovo grade i udahnjuju život: onom duhu koji je nestao i iščezao, dragim životnim momentima, starom Zemunu, onom dunavskom „gnezdu“, i „onom“ duhu vremena, prostora i ljudi osamdesetih godina dvadesetog veka koji danas metafizički više ne postoji. „Knjiga o fotografiji“ nije klasično (auto)biografsko štivo, naprotiv: „Knjiga o fotografiji“ predstavlja svojevrsnu „antiautobiografiju“ oba autora, jer tematski reč je o knjizi čije je središte lični život autora – ali ispisujući povest svojih misli i sećanja, koristeći instrument zajedničkih fotografija i uspomena, Ž. Radaković i D. Albahari na najsugestivniji način slikaju čitave pejzaže, davne događaje, toliko verno da potpuno istoriografski ocrtavaju realnost i onovremenost svojih života u Zemunu, i duh vremena, da se ovo štivo čita i kao klasičan roman i kao studija o istoriji jednog perioda.
Najbolje su one knjige koje istodobno lamentiraju i nad prošlošću i nad sadašnjošću, i koje pružaju osećaj da ona lepa i setna prošlost nije prošla, i naprotiv, da je ona i dalje „tu“, barem njeni fragmenti, tačnije oni „najsnažniji“ delovi i da kao takva gradi i sadašnjost, a takva je – bez sumnje i „Knjiga o fotografiji“ poznatog književnika i Handkeovog prevodioca na srpski – Radakovića, i književnika i dobitnika Ninove nagrade – Albaharija.
Autor: Aleksa Đukanović
Izvor: Politika
