Više je nego zanimljivo da za jednu od najpouzdanijih biografija Džejmsa Daglasa (Džima) Morisona i danas važi ona koja je izvorno objavljena još 1981. To je samo prividno neobično, a dotični privid tiče se logičke pretpostavke da su nejasne okolnosti njegove smrti do treće decenije dvadeset prvog veka morale biti znatno jasnije nego još pre više od četrdeset godina. Međutim, izgleda da to nije slučaj i da je međuvreme samo poslužilo za umnožavanje misterioznih teza o tome – pošto nije bilo autopsije i gotovo niko nije video Morisonov leš – da li se lider Dorsa namerno ili slučajno predozirao, ili je stradao od prodavca droge, da li je uopšte stradao ili se povukao u anonimnost… Međutim, možda upravo zato što je izvorno objavljena davne 1981, biografija „Niko se odavde neće izvući živ“ – naslovljena po stihu iz pesme „Five to one“, sa albuma „Waiting for the Sun“ – važi za vrhunski pouzdanu: lišena je suvišnih spekulacija, što čitanje čini fluidnijim, kao i specifična upućenost dvojice autora na temu.

Deni Šugermen je još kao maloletnik bio član stafa Dorsa i jedna od osoba koje su ponajbliže upoznale Džima Morisona. Džerija Hopkinsa za koautorstvo nije preporučilo samo pisanje za Rolingstoun ili autorstvo biografije Elvisa Preslija, nego i to što je imao priliku da održi dug intervju sa glavnim junakom ove knjige u poslednjim mesecima njegovog života.

Sa današnje distance „Niko se odavde neće izvući živ“ nas ubedljivo podseća na to da je lider Dorsa – kao i sama grupa – značenjski mnogo bogatiji od nepresušne legende o njemu, ali i na to da se ona zasniva na činjenicama. Iako je štivo, u skladu sa žanrom, više posvećeno životu glavnog junaka nego njegovom misaonom sistemu, i dalje iz knjige možemo da naslutimo dubine Morisona samo ako vidimo odakle je došao i kako je stigao tamo gde je na kraju dospeo. Drugim rečima, premda je delo puno gotovo romaneskno uzbudljivih i upečatljivih podrobnosti, to ne sprečava tekst da implicira analitičke ključeve. Na primer, dok čitamo o tome kako je kao dečak i mlad junoša retko viđao svog oca i često se selio zbog njegovog oficirskog posla, teško se možemo oteti utisku da sledstvena samoća Džima Morisona nije uticala na njegovu potrebu za samoponiranjem. Što se njegova svest o sebi produbljivanja čitanjem pesnika i filozofa koji su dogradili njegovu supstancu, to je budući pevač i tekstopisac Dorsa imao veću potrebu da (is)traži i (iz)briše nove granice saznanja. Hopkins i Šugermen diskretno ukazuju na to da je Morisonova spirala samoće, samospoznaje, potrebe za samoispoljavanjem – uključujući i kreaciju, i, kasnije, odnose s publikom, i provokaciju – i samouništenje (takođe kao vid ispoljavanja) činila zapravo jedinstveni ciklus povezan sa izvanredno odabranim motom knjige jer u njemu je ključ: „Hajde da jednostavno kažemo da sam ja iskušavao granice stvarnosti. Zanimalo me je šta će se dogoditi. To je sve: samo radoznalost.“ Dobra knjiga mora biti u duhu sa temom, a „Niko se odavde neće izvući živ“ gotovo u potpunosti potkrepljuje uvodne Morisonove reči koje se i čine kao sržne za razumevanje njegovog života a, u dobroj meri, i dela.

Autor: Domagoj Petrović