Prikaz knjige „Neksus“: Da li je tehnologija zaista svemoguća?
Svega dva meseca nakon izlaska originalnog izdanja, beogradska Laguna je objavila najnovije delo Juvala Noe Hararija. Knjigom „Neksus“, izraelski istoričar predstavlja istoriju naroda iz ugla informacionih mreža, koje sačinjavaju – informacije. Čitava istorija je istorija izgradnje informacionih mreža, jer su omogućile i sam čovekov uspon. Tu je tezu istakao već u knjigama „Sapijens“ i „Homo deus“, pokazavši da je Homo Sapiens svojevrsni presedan.
Evolutivne promene u našem mozgu omogućile su nam razvoj govornog aparata, na osnovu koga smo uspeli da uspostavimo fleksibilnu saradnju velikog broja jedinki. Tu saradnju optaču priče, a protok informacija krvotok je civilizacije. Vodeći nas od kamenog doba, preko kasne antike do savremenog doba, Harari nam otkriva kako su u različitim društvima upotrebljavane informacije. Ukazuje nam na ustaljeno gledište povodom informacija, prema kome svaka informacija predstavlja pokušaj da se predstavi stvarnost, što kada uspe predstavljamo kao istinu. Iako istina jeste tačno predstavljanje stvarnosti, prema autoru, ovakvo gledište je naivno.
Informacija, sama po sebi, ne predstavlja ništa. Ona samo određene aspekte stvarnosti predstavlja tačno, ali je stvarnost nesaznatljiva u svom totalitetu. Ni najistinitije predstavljanje stvarnosti ne može je osvetliti iz svih uglova. Zato kritikuje ovo, donekle idealističko viđenje prema kome je tehnologija nužno dobra. Iako je ovo nezvanična ideologija ere kompjutera i interneta, stvaranje moćne tehnologije neće nužno uroditi istinitijim razumevanjem sveta. „Kad sagledamo istoriju informacija još od kamenog doba“, podseća Harari, „vidimo stalni porast povezanosti, ali bez propratnog porasta istinitosti ili razumnosti“.
Homo Sapiens nije pokorio svet jer ima dara da informacije pretvara u tačnu kartu stvarnosti, već zato što od informacija stvara priče koje povezuju. Iz mreža saradnje velikog broja ljudi proističe moć. Međutim, način na koji gradimo te mreže predisponira nas da ih koristimo nerazumno. Ovo je i glavna Hararijeva teza. Mi imamo problem sa mrežama, odnosno informacijama kao njihovim vezivnim tkivom. Hiljadama godina, Sapijens je gradio i održavao mreže izmišljajući maštovite priče, religije i identitete. Sada je tu, međutim, najmoćnija od svih – veštačka inteligencija.
Utemeljena na brojnim referencama, ova knjiga nam pomaže da veštačku inteligenciju razumemo kao narednu revoluciju u protoku informacija. Nastala nakon priča, pisanih dokumenata, štampe i računara – kojima se autor bavi u prvom i drugom delu knjige – veštačka inteligencija je do sada najveći izazov. Harari je naziva „neorganskom“, jer za razliku od ranijih informacionih tehnologija ovu ne pokreće mozak. Rimsko carstvo, katolička crkva ili SSSR su se u obradi informacija i odlučivanju oslanjali na ljudski mozak, čiji je osnovni gradivni element ugljenik.
Novom informacionom mrežom dominiraju kompjuteri, zasnovani na silicijumu i oni funkcionišu radikalno drugačije. Za silicijumske čipove nema ograničenja koja organska biohemija nameće našim neuronima, pa mogu da stvore špijune koji ne spavaju, finansijere koji ne zaboravljaju, despote koji ne umiru – „Kako će to promeniti društvo, ekonomiju i politiku?“, pita se zbog toga Harari.
Ova pitanja polazište su trećeg dela knjige, u kome se ispituje kako bi demokratije i autokratije mogle da se nose s ugroženošću i mogućnostima koje proističu iz veštačke inteligencije. Njeno glavno obeležje je sposobnost mašine da samostalno uči i postupa. Hoće li ljudi uopšte razumeti logiku te mreže, zasnovane na algoritmima?
To će zavisiti od načina na koji ustrojimo algoritme. Već sada, u većim zemljama algoritmi odlučuju ko će dobiti posao, socijalno osiguranje ili kredit u banci. Pored toga, a možda i najpre – odlučuju o tome kakve ćemo vesti čuti. Ovo se ne tiče samo potencijalnog uticaja na političke izbore građana, već i na mnogo opasnije događaje. Harari ukazuje da su algoritmi Fejsbuka odigrali ključnu ulogu u etničkom čišćenju u Mjanmaru 2017. godine.
Sve je to životna pretnja po demokratiju. Mi, zapravo, još uvek nismo sigurni zašto se demokratije raspadaju – od Rusije do SAD i Brazila. Informaciona mreža se, kako navodi, toliko zasnovala na neprozirnim algoritamskim odlukama, da je ljudima vrlo teško da se sa tim izbore. Kada ne razumemo šta se događa, posežemo za lakim objašnjenjima. Upravo je to izvorište savremenog populizma.
S razlogom pesimistički nastrojen Harari u poslednjim pasusima oslikava mogući svet kroz dve glavne opasnosti koje donosi koncentracija moći u informacionom dobu. Prva je mogućnost nastanka nove imperijalističke ere, gde bi stožer moći postale Big Tech kompanije, nauštrb siromašnijih zemalja koje neće moći da se prilagode hirovima nove digitalne ekonomije.
Druga je da bi čovečanstvo moglo biti podeljeno, ne gvozdenom već silicijumskom zavesom. Dva digitalna carstva bi, iz današnje perspektive, mogla biti američko i kinesko. Na jednoj strani nalazila bi se čvorišta poput Gugla, Mete, Amazona i sličnih, a sa druge gigantske korporacije kao što su Alibaba, Tensent, WeChat i ostali. Dva pola bi terala sve ostale da se opredele, što bi otežavalo međusobnu komunikaciju. To se odnosi i na ljude, koje bi te mreže kontrolisale.
Harari upozorava da su tehnologije postale toliko složene da nadilaze naše sposobnosti. To se odavno desilo u finansijama, čije razumevanje je koncentrisano u uskim stručnim krugovima, a odsutno u zakonodavnim ustanovama. Sa veštačkom inteligencijom stvari su još opasnije, jer njena priroda nije ni nalik ljudskoj, što znači da je nesvodiva na kategorije u kojima ljudi misle.
I ona je ipak, kao i sva druga tehnologija, pogrešiva. Da bismo se pripremili za izazove budućnosti, naša odgovornost je da razumemo prirodu i mogućnosti ovih tehnologija. Kako kompjuteri postaju sve važniji članovi informacione mreže, rašće i njihova uloga u održavanju poretka – ili njegovog rastakanja. U tome je ključna Hararijeva poruka: istorija nije deterministička. Mnoge tekovine za koje smo mislili da su apsolutne, zapravo su ljudska tvorevina. Zato je, još uvek, izbor na nama, a ova knjiga podsetnik na to.
Autor: Ivan Radanović
Evolutivne promene u našem mozgu omogućile su nam razvoj govornog aparata, na osnovu koga smo uspeli da uspostavimo fleksibilnu saradnju velikog broja jedinki. Tu saradnju optaču priče, a protok informacija krvotok je civilizacije. Vodeći nas od kamenog doba, preko kasne antike do savremenog doba, Harari nam otkriva kako su u različitim društvima upotrebljavane informacije. Ukazuje nam na ustaljeno gledište povodom informacija, prema kome svaka informacija predstavlja pokušaj da se predstavi stvarnost, što kada uspe predstavljamo kao istinu. Iako istina jeste tačno predstavljanje stvarnosti, prema autoru, ovakvo gledište je naivno.
Informacija, sama po sebi, ne predstavlja ništa. Ona samo određene aspekte stvarnosti predstavlja tačno, ali je stvarnost nesaznatljiva u svom totalitetu. Ni najistinitije predstavljanje stvarnosti ne može je osvetliti iz svih uglova. Zato kritikuje ovo, donekle idealističko viđenje prema kome je tehnologija nužno dobra. Iako je ovo nezvanična ideologija ere kompjutera i interneta, stvaranje moćne tehnologije neće nužno uroditi istinitijim razumevanjem sveta. „Kad sagledamo istoriju informacija još od kamenog doba“, podseća Harari, „vidimo stalni porast povezanosti, ali bez propratnog porasta istinitosti ili razumnosti“.
Homo Sapiens nije pokorio svet jer ima dara da informacije pretvara u tačnu kartu stvarnosti, već zato što od informacija stvara priče koje povezuju. Iz mreža saradnje velikog broja ljudi proističe moć. Međutim, način na koji gradimo te mreže predisponira nas da ih koristimo nerazumno. Ovo je i glavna Hararijeva teza. Mi imamo problem sa mrežama, odnosno informacijama kao njihovim vezivnim tkivom. Hiljadama godina, Sapijens je gradio i održavao mreže izmišljajući maštovite priče, religije i identitete. Sada je tu, međutim, najmoćnija od svih – veštačka inteligencija.
Utemeljena na brojnim referencama, ova knjiga nam pomaže da veštačku inteligenciju razumemo kao narednu revoluciju u protoku informacija. Nastala nakon priča, pisanih dokumenata, štampe i računara – kojima se autor bavi u prvom i drugom delu knjige – veštačka inteligencija je do sada najveći izazov. Harari je naziva „neorganskom“, jer za razliku od ranijih informacionih tehnologija ovu ne pokreće mozak. Rimsko carstvo, katolička crkva ili SSSR su se u obradi informacija i odlučivanju oslanjali na ljudski mozak, čiji je osnovni gradivni element ugljenik.
Novom informacionom mrežom dominiraju kompjuteri, zasnovani na silicijumu i oni funkcionišu radikalno drugačije. Za silicijumske čipove nema ograničenja koja organska biohemija nameće našim neuronima, pa mogu da stvore špijune koji ne spavaju, finansijere koji ne zaboravljaju, despote koji ne umiru – „Kako će to promeniti društvo, ekonomiju i politiku?“, pita se zbog toga Harari.
Ova pitanja polazište su trećeg dela knjige, u kome se ispituje kako bi demokratije i autokratije mogle da se nose s ugroženošću i mogućnostima koje proističu iz veštačke inteligencije. Njeno glavno obeležje je sposobnost mašine da samostalno uči i postupa. Hoće li ljudi uopšte razumeti logiku te mreže, zasnovane na algoritmima?
To će zavisiti od načina na koji ustrojimo algoritme. Već sada, u većim zemljama algoritmi odlučuju ko će dobiti posao, socijalno osiguranje ili kredit u banci. Pored toga, a možda i najpre – odlučuju o tome kakve ćemo vesti čuti. Ovo se ne tiče samo potencijalnog uticaja na političke izbore građana, već i na mnogo opasnije događaje. Harari ukazuje da su algoritmi Fejsbuka odigrali ključnu ulogu u etničkom čišćenju u Mjanmaru 2017. godine.
Sve je to životna pretnja po demokratiju. Mi, zapravo, još uvek nismo sigurni zašto se demokratije raspadaju – od Rusije do SAD i Brazila. Informaciona mreža se, kako navodi, toliko zasnovala na neprozirnim algoritamskim odlukama, da je ljudima vrlo teško da se sa tim izbore. Kada ne razumemo šta se događa, posežemo za lakim objašnjenjima. Upravo je to izvorište savremenog populizma.
S razlogom pesimistički nastrojen Harari u poslednjim pasusima oslikava mogući svet kroz dve glavne opasnosti koje donosi koncentracija moći u informacionom dobu. Prva je mogućnost nastanka nove imperijalističke ere, gde bi stožer moći postale Big Tech kompanije, nauštrb siromašnijih zemalja koje neće moći da se prilagode hirovima nove digitalne ekonomije.
Druga je da bi čovečanstvo moglo biti podeljeno, ne gvozdenom već silicijumskom zavesom. Dva digitalna carstva bi, iz današnje perspektive, mogla biti američko i kinesko. Na jednoj strani nalazila bi se čvorišta poput Gugla, Mete, Amazona i sličnih, a sa druge gigantske korporacije kao što su Alibaba, Tensent, WeChat i ostali. Dva pola bi terala sve ostale da se opredele, što bi otežavalo međusobnu komunikaciju. To se odnosi i na ljude, koje bi te mreže kontrolisale.
Harari upozorava da su tehnologije postale toliko složene da nadilaze naše sposobnosti. To se odavno desilo u finansijama, čije razumevanje je koncentrisano u uskim stručnim krugovima, a odsutno u zakonodavnim ustanovama. Sa veštačkom inteligencijom stvari su još opasnije, jer njena priroda nije ni nalik ljudskoj, što znači da je nesvodiva na kategorije u kojima ljudi misle.
I ona je ipak, kao i sva druga tehnologija, pogrešiva. Da bismo se pripremili za izazove budućnosti, naša odgovornost je da razumemo prirodu i mogućnosti ovih tehnologija. Kako kompjuteri postaju sve važniji članovi informacione mreže, rašće i njihova uloga u održavanju poretka – ili njegovog rastakanja. U tome je ključna Hararijeva poruka: istorija nije deterministička. Mnoge tekovine za koje smo mislili da su apsolutne, zapravo su ljudska tvorevina. Zato je, još uvek, izbor na nama, a ova knjiga podsetnik na to.
Autor: Ivan Radanović
