Tokom života treba izgraditi što više sinaptičkih mreža kroz učenje ili razvoj složenih veština kao što su poznavanje stranog jezika ili sviranje muzičkog instrumenta. Tako ćemo biti otporniji na slabljenje koncentracije, pažnje, sporijeg mišljenja.
Neću da zamaram mozak! Zaboravite ovu rečenicu.

Štaviše: potrudite se da uposlite svoje moždane vijuge u bilo koje doba dana, godine… Ne štedite mozak. Punite ga kvalitetnim sadržajem, terajte sebe da mislite o onome što slušate ili gledate da o tome s nekim prodiskutujete, da nešto računate, analizirate knjigu, članak, tražite uporno neki podatak, popravljate neki kućni aparat…

Sve ovo treba da radite mnogo pre poznih godina, u kojima svaka treća rečenica počinje „gde mi je“ i „kako se ono zove“…

Ovo bi, pojednostavljeno gledano, bio savet dr Pitera Atije, nekadašnjeg hirurga čuvene klinike „Džons Hopkins“ u Baltimoru, danas stručnjaka za dugovečnost, koji tvrdi da se za starost valja odmah pripremati i ne čekati da nam oslabe kognitivne i fizičke funkcije ili da neka bolest uzme maha.

On je s Bilom Gifordom napisao knjigu „Nadživeti“ (Laguna, prevod Stela Spasić), koja je postala svetski bestseler, a u kojoj je objasnio kako svako uz dovoljno uloženog vremena i truda može da produži svoj život za desetinu godina. Jedan od glavnih koraka u tome je da se na vreme stvori takozvana kognitivna rezerva, za koju se pokazalo da pomaže nekim pacijentima da odolevaju simptomima Alchajmerove bolesti.

Način da se to uradi je da se tokom života u mozgu izgradi što više mreža i podmreža, i to kroz obrazovanje ili iskustvo, ili kroz razvoj složenih veština kao što su poznavanje stranog jezika ili sviranje muzičkog instrumenta. Tako ćemo, tvrdi dr Atija, biti otporniji na slabljenje koncentracije, pažnje, razumevanja i ostalih važnih, kognitivnih funkcija u mozgu. On tvrdi da mozak može i dalje da funkcioniše manje-više normalno čak i kad neke takve mreže počnu da otkazuju i to je ta famozna „kognitivna rezerva“. Ona, kako se tvrdi, igra značajnu ulogu u prevenciji Alchajmerove bolesti, mada ima lekara koji smatraju da je to sve ipak samo zavaravanje. Da ne bude zabune, i najumniji ljudi obole od Alchajmerove bolesti, jer je genetski uzrok dominantan. Međutim, ostaje uverenje da ljudi koji se dugotrajno bave intelektualnim radom imaju bogatiju sinaptičku mrežu u mozgu, koja prva strada kod demencije, a mreža je zadužena za kognitivne, tj. intelektualne i emotivne procese.

Alchajmerova bolest je, da podsetimo, progresivni gubitak intelektualnih funkcija, najčešće kratkoročnog pamćenja, snalaženja u prostoru i nemogućnosti obavljanja veština, tj. rutine, koje su nekad sa lakoćom obavljali, do mere da one onemogućavaju profesionalni i socijalni život osobe. Demencija, posebno Alchajmerova, više je od zaboravnosti. Ona sa sobom nosi ozbiljne poremećaje u govoru, ponašanju… Ova bolest počinje desetinama godina ranije nego što se ispolji. Zato se odsudna bitka koja odlučuje u kojem će pravcu da se razvija bolest zapravo vodi 20–30 godina pre nego što se razvije potpuna klinička slika Alchajmerove bolesti. Mnogo je senzacionalnih vesti u ovoj oblasti, ali krajnji ishod je prilično nepromenjen. Zato neurolozi zasad nude ono u šta su jedino sigurni: treba pojačati brigu o kontroli faktora rizika u srednjim godinama. Kod osoba koje su u riziku, ali i kod svih drugih, treba insistirati na pojačanim intelektualnim aktivnostima, pa svoje mesto ima i savet da rešavaju sudoku i gledaju filmove, a istraživanja su pokazala da oni koji igraju karte, idu u pozorište ili se druže uz kafu ili čaj preveniraju pojavu bolesti i socijalno se obogaćuju.

„Postoji i paralelni koncept poznat kao rezerva kretanja, koji dobija na značaju u slučaju Parkinsonove bolesti. Osobe koje se bolje kreću i imaju dužu istoriju kretanja tela, poput utreniranih sportista ili onih koji često vežbaju, obično odolevaju toj bolesti ili usporavaju njeno napredovanje u poređenju s osobama koje život provedu sedeći. Zato su kretanje i vežbanje, ne samo aerobno vežbanje već i složenije aktivnosti, poput bokserskih treninga, glavna strategija lečenja i prevencije Parkinsonove bolesti. Pokazalo se da je vežbanje jedina mera koja odlaže napredovanje Parkinsonove bolesti“, navodi dr Atija.

Ipak, i on priznaje da je teško razdvojiti kognitivnu rezervu od drugih faktora, kao što su socijalno-ekonomski status i obrazovanje, koji su dalje povezani s boljim metaboličkim zdravljem i drugim pokazateljima.

Stoga su dokazi o tome da li se kognitivna rezerva može steći „treningom“ ili koristiti kao preventivna strategija – recimo, ako učimo da sviramo neki instrument ili na neki drugi način „treniramo mozak“ – veoma protivrečni i neuverljivi.

„Ako neko samo rešava ukrštene reči svaki dan, on će samo postati uspešniji u toj aktivnosti. Isto važi i za rezervu kretanja: izgleda da ples odlaže simptome Parkinsonove bolesti efikasnije od šetanja, verovatno zato što se ples sastoji od složenijih pokreta. Budući da ništa od navedenog ne može da nam naškodi, zašto ne probati“, kaže autor.

Ljudi čiji su roditelji imali Alchajmerovu bolest imaju povećani genetski rizik, ali verovatno i dovoljno vremena, možda i decenije, da osmisle preventivnu strategiju. Od demencije nas čuvaju zdrave navike, ali i školovanje. Odsudna bitka protiv Alchajmerove bolesti dobija se brigom u srednjem dobu o krvnom pritisku, holesterolu (jer neke vrste demencije prouzrokovane su manjim šlogovima i drugim oštećenjima krvnih sudova), ali je genetski rulet ipak presudan.

Izvor: magazin.politika.rs