Period života tokom kojeg osoba nema nikakav invaliditet niti bolest, uz dovoljno uloženog vremena i truda, može se produžiti za dve godine, a ukupan životni vek za deset godina, veruje američki lekar. Pri tome treba izbeći takozvane bolesti „jahača“.

Doktor Piter Atija danas je stručnjak za dugovečnost, a kao specijalizant hirurgije čuvene klinike „Džons Hopkins“ u Baltimoru naučio je da postoje dve vrste smrti: brza i spora. Brza je, kako navodi „harala“ ulicama, a izazivali su je pištolji, noževi i brzi automobili. I svoje hirurške veštine je poboljšavao tako što je na dežurstvima krpio rane na telima mladih i siromašnih. Ali danju su lekari i specijalizanti bili posvećeni pacijentima s vaskularnim i gastrointestinalnim bolestima, a naročito obolelima od raka. Razlika je bila u tome što su „rane“ takvih pacijenata izazivali sporonapredujući, dugo vremena neotkriveni tumori. Ni oni nisu svi preživljavali – čak ni bogataši.

„Rak ne mari za to koliko ste bogati, niti ko vas operiše“, zaključio je još tada mladi lekar.

Atiji se sviđala složenost tih operacija i bio je ushićen kad god je intervencija uspešno završena. Ali ubrzo je shvatio uzaludnost tih operacija. Razočaran, napustio je medicinu i počeo da se bavi potpuno drugačijim poslom. Međutim, vratio se medicini s novim pristupom. Više ne operiše onkološke pacijente. Usredsredio se na dugovečnost, svestan da su tu reč ukaljali nadrilekari i šarlatani tvrdnjama da imaju tajni eliksir za duži život. A nemaju!

I zbog svega toga je s Bilom Gifordom napisao knjigu „Nadživeti“ (izdanje Laguna, prevod Stela Spasić), koja je postala svetski bestseler.

Dugovečnost za dr Atiju ne znači doživeti stotinu dvadeset godina, crtati recke za svaki rođendan dok se vene. Veruje da se u medicini zastareli pristup lečenja posledica mora zameniti personalizovanom, proaktivnom strategijom za dugovečnost.

„Prošlost ne diktira obavezno budućnost. Ako su vaši roditelji umrli mladi, to ne čeka nužno i vas. Na dugovečnost se utiče lakše nego što mislite“, poručuje on.

Podseća da je 1900. životni vek bio pedeset godina, čak i manje. Umiralo se od posledica povreda, raznih zaraznih bolesti. Ali, od tada, spora smrt je zamenila brzu.

Većina onih koji sad čitaju ovaj tekst, može da očekuje da će umreti otprilike negde u sedamdesetim ili osamdesetim godinama, i to uglavnom od „sporih“ uzroka, jedne od hroničnih bolesti starosti, prognozira dr Atija. Za njega to su „četiri jahača“, (pretpostavljamo, apokalipse 21. veka): bolesti srca, rak, neurodegenerativna bolest i dijabetes tipa 2 ili povezani poremećaji metabolizma.

„Da bismo bili dugovečni, moramo da razumemo te uzroke spore smrti i suprotstavimo im se. Dugovečnost čine dve komponente. Prva je koliko dugo živite – vaš hronološki životni vek, ali druga i jednako važna jeste koliko kvalitetno živite – kvalitet vaših godina. To je tzv. dugi vek dobrog zdravlja, period života tokom koga osoba nema nikakav invaliditet niti bolest. Možemo da stvorimo bolju budućnost jedino ako odmah počnemo da razmišljamo o njoj i preduzmemo odgovarajuće korake“, poručuje on.

Atija je ubeđen da svako uz dovoljno uloženog vremena i truda može da produži svoj život za deset godina, a vek dobrog zdravlja možda za dve godine. Dodaje da to znači da možete da se nadate da ćete funkcionisati kao neka osoba dvadeset godina mlađa od vas!

Ali evo nevolje: dr Atija podseća da su medicinari naučili da izleče slomljene kosti, eliminišu infekcije antibioticima, održavaju funkciju oštećenih organa, čak i da ožive pacijente koji su bili blizu smrti. Međutim, daleko su manje uspešni kad treba pomoći pacijentima s karcinomom, kardiovaskularnim ili neurološkim bolestima – da izbegnu sporu smrt. Mogu da ublaže simptome i nakratko odlože kraj, kupujući im nekoliko dodatnih meseci, u najboljem slučaju nekoliko godina života.

Autor veruje da lekari zapravo intervenišu u pogrešno vreme, dugo pošto bolest uzme maha i često kad je već kasno.

„Medicina insistira da treba čekati da se ustanovi dijagnoza pre nego što se mi umešamo. U smernicama za standardno lečenje koje je dalo Američko udruženje za borbu protiv dijabetesa, navodi se da pacijentu može da se dijagnostikuje preddijabetes, stanje za koje se preporučuju umereno vežbanje, nejasno definisane promene u ishrani, eventualna upotreba leka za regulisanje nivoa glukoze i ‘praćenje na godišnjem nivou’ – u suštini, da čekamo i vidimo da li će pacijent zapravo dobiti dijabetes pre nego što takvo stanje počnemo da lečimo kao gorući problem. To je potpuno pogrešan način. Dijabetes tipa 2 spada u spektar poremećaja metabolizma koji nastaju mnogo pre nego što analiza krvi pokaže prekoračenje čarobnog dijagnostičkog praga. Neophodno je intervenisati mnogo pre nego što se pacijent uopšte približi toj zoni. Treba da se odloži ili spreči nastanak takvih stanja da bismo duže živeli bez bolesti, a ne da životarimo s njom“, poručuje dr Atija.

Upozorava da bolesti „jahača“ nastaju mnogo pre nego što ih primetimo i obično im treba dugo vremena da vas ubiju. Čak i kad neko „iznenada“ umre od infarkta, ta bolest je verovatno napredovala u njegovim arterijama dve decenije. Iz toga sledi zaključak da moramo da intervenišemo ranije u pokušaju da zaustavimo „jahače“ na njihovom putu.

Autor: Olivera Popović
Izvor: magazin.politika.rs