Ako želite da pročitate knjigu o tome kako da zagarantujete život od 100 godina, „Nadživeti: Nauka i umetnost dugovečnosti“ Pitera Atije će vas razočarati. Ali ako želite da saznate više o Medicini 3.0, „četiri jahača bolesti“ među oboljenjima i kako da produžite život zdravim navikama, onda nabavite svoj primerak što pre.

„Nadživeti: Nauka i umetnost dugovečnosti“ nije knjiga o politici javnog zdravlja, koliko je istraživanje ličnog zdravlja. Ipak, ova knjiga, koja se nalazi negde između autobiografije i zbirke medicinskih članaka, nudi uvide koji će biti intrigantni svakome ko se interesuje za zdravstvo.

Iako knjiga pokriva širok spektar zdravstvenih tema i ne izbegava naučnu terminologiju, čak i laik može iz nje izvući korisne lekcije. Atija naučne termine koristi taman toliko da objasni zašto su važni njegovi saveti. Njegove emotivne priče o ličnom iskustvu kao i iskustvima pacijenata čine te naučne informacije još prijemčivijim čitaocima.

Atija u prvom delu knjige definiše Medicinu 1.0 kao period pre naučne metode, kada su lekari bili tek nešto napredniji od pećinskih ljudi, ali su se i dalje oslanjali na puko nagađanje. U sledećoj fazi, Medicina 2.0 koja počinje u 17. veku, nastaju naučna metoda, germinativna teorija bolesti i randomizovana kontrolisana klinička ispitivanja.

Iako je došlo do značajnog napretka, Atija tvrdi da je Medicina 2.0 dostigla svoj maksimum. Opisujući svoje prve godine kao lekar, on piše: „Problem je bio u tome što smo i jednim i drugim pacijentima – povređenima i hroničnim bolesnicima – prilazili s istim osnovnim planom. Naš zadatak je bio da po svaku cenu sprečimo smrt pacijenta.“

Ukratko, Medicina 2.0 je efikasan čekić, ali nije svaki problem ekser. Potreban nam je i drugi alat.

Drugo poglavlje knjige počinje citatom vatrenog zagovornika zdravlja kod starijih osoba, Džona F. Kenedija. U svom obraćanju o ekonomskim merama 1962. godine, on je rekao: „Krov se popravlja dok sija sunce.“ Iako se govor odnosio na recesiju, Atija tom metaforom objašnjava kako treba da pristupimo zdravlju – prevencijom. Na primer, rizik za pojavu dijabetesa tipa 2 trebalo bi smanjiti decenijama pre nego što osoba postane predijabetičar. Taj pristup Atija naziva Medicinom 3.0.

Cilj Medicine 3.0 jeste da delujemo proaktivno umesto da reagujemo kad se bolest pojavi. Takav pristup uključuje i pojam „vek dobrog zdravlja“, to jest period života proveden bez hroničnih bolesti i invaliditeta. Najvažniji zaokret u ovoj fazi jeste prelazak sa „medicine zasnovane na dokazima“ na „medicinu potkrepljenu dokazima“. Drugim rečima, Medicina 3.0 koristi individualne podatke o svakom pacijentu kako bi se sastavili personalizovani zdravstveni planovi.

U drugom delu knjige, Atija naučno opisuje „četiri jahača bolesti“: bolesti srca, rak, neurodegenerativne bolesti i dijabetes tipa 2 i povezane poremećaje metabolizma. Od svih ovih bolesti, jedna najviše plaši, zbog toga što ne postoji jasan način lečenja i šanse za ozdravljenje su gotovo nepostojeće: „Moji pacijenti, gotovo bez izuzetka, strahuju od demencije više nego od svih ostalih posledica starenja, uključujući smrt. Radije bi umrli od raka ili bolesti srca nego da izgube um, svoje sopstveno biće.“

Svest o sebi osnov je svega o čemu Atija piše u svojoj knjizi. Želja mu je da čitalac postane svesniji svog tela i nauči da prepozna znakove potencijalnih problema. Ideja je da rano prepoznavanje znakova upozorenja može pomoći u suzbijanju ili sprečavanju razvoja bolesti.

Što se tiče neurodegenerativnih bolesti, jedan od pokazatelja koji pominje jeste oslabljeno praćenje pogledom. Poziva se na studiju iz časopisa JAMA (Journal of American Medical Association), koja pokazuje da oštećene funkcije očiju mogu biti rani znakovi kognitivnog propadanja. Takođe ističe kako je snaga stiska šake direktno povezana s dugoročnim zdravljem. Piše: „ Vežbanje je daleko najmoćniji ’lek’ za dugovečnost.“ Naučna literatura podržava ovu tvrdnju.

Treći deo knjige razmatra probleme iz prethodna dva i nudi praktična rešenja. Ipak, ta rešenja imaju svoja ograničenja. U Atijinu odbranu, on često naglašava da bi čitaoci trebalo da o svemu razgovaraju sa svojim lekarom. Takođe, ne tvrdi da postoji lek za sve, niti krivicu za bolesti svaljuje isključivo na nedostatak volje (što je čest slučaj kod drugih autora).

Gde onda ova knjiga ne ispunjava očekivanja? Ako ste osoba sa specifičnim zdravstvenim potrebama, kao što je invaliditet ili oslabljen imunitet, ova knjiga vam neće ponuditi dovoljno personalizovan pristup. Osim toga, Atijini saveti više koriste ljudima u tridesetim godinama nego u osamdesetim. Pa ni tad nije zagarantovano da bi „idealna“ ciljna grupa ličnim zalaganjem mogla da doživi stotu.

I pored sitnih nedostataka, knjiga je koristan izvor informacija kako za medicinske radnike, tako i za širu publiku. „Nadživeti: Nauka i umetnost dugovečnosti“ na pristupačan način govori o slabostima moderne medicine i opisuje konkretne korake koje pojedinac može da preduzme kako bi unapredio svoje zdravlje. A za ovako važne teme ne smemo da zanemarimo najmoćniji alat za podsticanje promena – pripovedanje.

Na kraju, najveća vrednost ove knjige jeste u Atijinoj ličnoj priči. Podelio je decenije svog iskustava, od detinjstva i studiranja, do savremene medicinske prakse. Upravo ti lični detalji čine da knjiga ne bude hladna naučna publikacija, već topla i inspirativna priča. Umešnost kojom autor pripoveda podstiče čitaoca da nastavi da uči i nakon poslednje stranice.

Autor: Bobi Straup
Izvor: petrieflom.law.harvard.edu
Prevod: Bojana Maksimović