Nisu retke tvrdnje da, zahvaljujući svim vrstama digitalne tehnologije i promenama koje njeno stalno širenje donosi, faktor geografskog položaja gubi na ranijem značaju. S druge strane je činjenica da se centar civilizacije bezmalo svakih nekoliko decenija izmešta i da su pojedine donedavno gotovo ekonomski marginalne države, poput Kine, sada među liderima sveta. Takođe je nepobitno da se globalni sistemi menjaju drugima i da je upravo izvesna kriza vodećeg, liberalkapitalističkog, donela mogućnost da se u nove sile ubroje i zemlje koje su mu tuđe. Na osnovu svog bogatog reporterskog iskustva po raznim delovima sveta, ali i brojnih znanja koja poseduje, engleski analitičar i politički novinar Tim Maršal (1959) ne samo da opovrgava tvrdnje spomenute na početku teksta već ukazuje na to da značaj geografije u geopolitičkim preraspodelama moći – kako je, na kraju krajeva, i logično – i dalje igra ključnu ulogu.

Jedan od razloga što autor očekuje da od trenutno vodećih svetskih država to i dalje ostanu Ujedinjeno Kraljevstvo i Australija jeste upravo u njihovoj ostrvskoj izmeštenosti i svojevrsnoj nedodirljivosti i prilici za distancirano posmatranje drugih. Isto tako, upravo zbog nepovoljnog geografskog položaja, bar koliko i zbog novih ekonomskih faktora i političkih imperativa i izazova, ne bi čudilo da Sjedinjene Države i Kina više ne budu ključne planetarne sile. Možda  geografija nije jedini faktor preraspodele moći – vrlo je bitna, između ostalog, i izvesna stabilnost društva u vidu njegove potvrđene trajnosti i žilavosti – ali je ona, sudeći po analizama iz ove knjige, ključna za vojno, političko, ekonomsko i sociološko tumačenje pojedinih prostora, pa tako i za autorovu opkladu na regije koje će u bliskoj budućnosti postati centri planete. Drugim rečima, politika jeste važna, ali je geografija važnija. Ona se mnogo manje menja nego što je to slučaj sa svetom.

Među regijama na čiju se moćnu budućnost Maršal „kladi“ su, osim spomenutih Velike Britanije i Australije, između ostalog Iran, Saudijska Arabija, Grčka, Turska i Španija, na koju, osim na svemir kao interesnu regiju, Maršal stavlja poseban naglasak. Posle čitanja knjige, i dobrom poznavaocu hispanskih prilika se razjašnjava da je upravo zbog svog položaja na jugozapadu Evrope u okruženju mora i okeana, premreženosti Iberijskog poluostrva planinskim masivima i njegove srazmerno slabe opskrbljenosti rekama, Španija mogla da naporedo postane najveća svetska sila u svoje vreme i bude iznutra raslabljivana snažnim regionalizmima, da posle Drugog svetskog rata bude pošteđena osvete saveznika za Frankovo šurovanje s Hitlerom i Musolinijem, koji su mu praktično doneli trijumf u Španskom građanskom ratu, i da nakon smrti svog diktatora lakše i brže, no što bi to mogle druge zemlje, kroz tranziciju postane demokratsko i sve snažnije društvo.

S obzirom na sopstvenu temu, knjiga se neizbežno a argumentovano dotiče najvažnijih trenutnih i istorijskih svetskih konflikata i razloga za njih, pa Maršalova predviđanja dalje planetarne geopolitičke preraspodele moći treba uzeti krajnje za ozbiljno. I pored svojih ogromnih znanja iz istorije, politike, ekonomije i poverljivih diplomatskih izvora, autor piše neakademskim, čak neretko kolokvijalnim stilom približnim najširoj mogućoj publici. Sve su to razlozi zbog kojih od ove nesporno značajne knjige i čitalac koji se ideološki nimalo ne slaže s Maršalom može da ima velike koristi. Uostalom, možda je najbolja preporuka „Moći geografije“ to što je u njoj autorova analitička moć potpuno zasenila pitanja poput ideoloških i bacila ih u drugi plan.

Autor: Domagoj Petrović