Prikaz knjige „Moć drveća“: Zasnovani optimizam
„Moć drveća“ je naslov poslednje samostalne knjige Petera Volebena (1964) od onih koje je pisao za odrasle čitaoce. Da, nemački ekolog i ekspert za šumarstvo piše i koautorska štiva, kao i ona za decu. Samo na prvi pogled može delovati neobično što Voleben za potrebe dveju starosno različitih ciljnih grupa piše knjige o istim temama. Naime, i životinje, i priroda, i drveće jesu teme koje jednako interesuju i odrasle i podmladak.
U sadejstvu s naslovom, podnaslov – Kako drveće uči da izađe na kraj s klimatskim promenama – i zašto će nas šuma spasti ako joj to dopustimo – krajnje tačno sažima celokupno štivo. Naime, drveće će nas sačuvati pošto ima tu moć (!) samo ako mu mi to dozvolimo: kako autor implicira, u odnosu sa stablima mi predstavljamo remetilački faktor. Voleben je takvu poentu sistematizovao kroz tri podtematske celine, iako se njihovi sadržaji neizbežno prožimaju. U uvodnom (Mudrost drveća) autor iznosi fascinantne podatke o životvornim karakteristikama drveća, njegovoj internoj koegzistenciji i međusobnoj solidarnosti i sposobnosti da kroz genetske zapise u semenu omogući sopstvenom podmlatku boljitak u funkcionisanju. Za razliku od čoveka, koji u principu ne uči iz sopstvenih grešaka, stabla praktično izvlače pouke i poboljšavaju kvalitet sopstvenog bitisanja. Drugim rečima, drveće je ne samo starije nego i pametnije od ljudi. A koliko je i bolje, možemo uporediti u drugoj celini u kojoj čitamo o tome koliko se razne profitne nevladine organizacije i „neapdejtovana“, i takođe nezajažljiva, „struka“ trude da naškode svetu stabala. Naslov ovog dela knjige je vrlo amblematičan: Neznanje šumarstva i šumarske industrije.
Ukoliko je prvi deo knjige strukturne prirode po temu, a drugi obeležen kritičkim nabojem, sinteza dvaju ranijih delova nalazi se u trećem – Šuma budućnosti. Kao što potonji naslov implicira, ako se ljudski faktor odveć ne ispreči, drveće će se sačuvati jer je ono, zahvaljujući svojim karakteristikama, to u stanju da učini. Parafrazirajući autora, šume će se spasti, samo je pitanje da li ćemo mi to videti. S jedne strane je u pitanju zasnovan optimizam, a s druge su implicirana mračna predskazanja, čije će ispunjenje i na širem nivou zavisiti od naše sposobnosti da se ne zaigramo previše nečim što je sasvim suprotno prirodi: na primer, daljim razvojem nuklearnog naoružanja i veštačke inteligencije. Ali to već ne ulazi u srž ove knjige. Njen je cilj da, kad se sve sažme, postigne tri efekta kod čitalaca: iznenađenje, promišljanje i (zasnovan) optimizam bar što se šuma tiče, ako ne i potrebu za ekološkim aktivizmom.
Osim krajnje visokog nivoa na kom je istražio svet drveća, fascinantan je i način na koji je Voleben napisao knjigu. U tom segmentu pre svega pleni oprečnost stila tema. Naime, dok je jedna od glavnih vrlina stabala – iz koje se crpe i ostale – u dugovečnosti i srazmernoj sporosti, autor piše toliko dinamično da čitalac često zaboravlja da u rukama ima stručno, nefikcionalno štivo. Manje poznatim podacima i opservacijama o šumi i o škodljivosti industrije, ali i sposobnošću Volebena da piše laicima razumljivim jezikom, neizbežno je identifikovanje publike s temom i njeno saosećanje prema prirodi kao žrtvi ljudske pohlepe, koja bi potonju vrstu na kraju mogla pogoditi više nego samu prirodu.
Autor: Domagoj Petrović
U sadejstvu s naslovom, podnaslov – Kako drveće uči da izađe na kraj s klimatskim promenama – i zašto će nas šuma spasti ako joj to dopustimo – krajnje tačno sažima celokupno štivo. Naime, drveće će nas sačuvati pošto ima tu moć (!) samo ako mu mi to dozvolimo: kako autor implicira, u odnosu sa stablima mi predstavljamo remetilački faktor. Voleben je takvu poentu sistematizovao kroz tri podtematske celine, iako se njihovi sadržaji neizbežno prožimaju. U uvodnom (Mudrost drveća) autor iznosi fascinantne podatke o životvornim karakteristikama drveća, njegovoj internoj koegzistenciji i međusobnoj solidarnosti i sposobnosti da kroz genetske zapise u semenu omogući sopstvenom podmlatku boljitak u funkcionisanju. Za razliku od čoveka, koji u principu ne uči iz sopstvenih grešaka, stabla praktično izvlače pouke i poboljšavaju kvalitet sopstvenog bitisanja. Drugim rečima, drveće je ne samo starije nego i pametnije od ljudi. A koliko je i bolje, možemo uporediti u drugoj celini u kojoj čitamo o tome koliko se razne profitne nevladine organizacije i „neapdejtovana“, i takođe nezajažljiva, „struka“ trude da naškode svetu stabala. Naslov ovog dela knjige je vrlo amblematičan: Neznanje šumarstva i šumarske industrije.
Ukoliko je prvi deo knjige strukturne prirode po temu, a drugi obeležen kritičkim nabojem, sinteza dvaju ranijih delova nalazi se u trećem – Šuma budućnosti. Kao što potonji naslov implicira, ako se ljudski faktor odveć ne ispreči, drveće će se sačuvati jer je ono, zahvaljujući svojim karakteristikama, to u stanju da učini. Parafrazirajući autora, šume će se spasti, samo je pitanje da li ćemo mi to videti. S jedne strane je u pitanju zasnovan optimizam, a s druge su implicirana mračna predskazanja, čije će ispunjenje i na širem nivou zavisiti od naše sposobnosti da se ne zaigramo previše nečim što je sasvim suprotno prirodi: na primer, daljim razvojem nuklearnog naoružanja i veštačke inteligencije. Ali to već ne ulazi u srž ove knjige. Njen je cilj da, kad se sve sažme, postigne tri efekta kod čitalaca: iznenađenje, promišljanje i (zasnovan) optimizam bar što se šuma tiče, ako ne i potrebu za ekološkim aktivizmom.
Osim krajnje visokog nivoa na kom je istražio svet drveća, fascinantan je i način na koji je Voleben napisao knjigu. U tom segmentu pre svega pleni oprečnost stila tema. Naime, dok je jedna od glavnih vrlina stabala – iz koje se crpe i ostale – u dugovečnosti i srazmernoj sporosti, autor piše toliko dinamično da čitalac često zaboravlja da u rukama ima stručno, nefikcionalno štivo. Manje poznatim podacima i opservacijama o šumi i o škodljivosti industrije, ali i sposobnošću Volebena da piše laicima razumljivim jezikom, neizbežno je identifikovanje publike s temom i njeno saosećanje prema prirodi kao žrtvi ljudske pohlepe, koja bi potonju vrstu na kraju mogla pogoditi više nego samu prirodu.
Autor: Domagoj Petrović
