Prikaz knjige „Martin Skorseze: Putovanje“: Akcija i vera
S obzirom na ogroman skandal povodom filma „Poslednje Hristovo iskušenje“ (1983), tadašnja izjava Martina Skorsezea bila je pomalo neočekivana: „Snimio sam ga kao molitvu, čin obožavanja. Hteo sam da u mladosti postanem sveštenik. Čitav moj život obeležili su filmovi i odnos prema Bogu. I to je to. I ništa više.“
Kao dete porodice koja se došavši u Njujork doselila, prirodno, u italijansku četvrt u Bronksu, Skorseze je zaista rastao u okruženju punom katoličkih popova. Međutim, bilo je u kraju i kriminalaca raznih nivoa. Tako da nimalo ne čudi što je deveto poglavlje ove knjige naslovljeno Gangster/sveštenik. Ono je možda metafora dva, ipak, središnja motiva kinematografije jednog od najvećih živih svetskih reditelja.
Prvi, odnosno onaj koji je vezan za kriminal, jasno se ogleda u filmovima kao što su „Ulice zla“ (1973), „Dobri momci“ (1990) ili „Taksista“ (1976), mada se remek-delo o povratniku iz Vijentama više bavi njegovim PTSP-om nego kriminalom. Dobar poznavalac bi ovom nizu odmah dodao „Kazino“ (1995) ili „Bande Njujorka“ (2002). Međutim, izvorna verzija knjige „Martin Skorseze: Putovanje“ objavljena je 1991. godine. To nije razlog ni za kakvo razočaranje: štivo je dopunjeno na osnovu brojnih kasnijih izdanja, pa sadrži ne samo celokupnu filmografiju nego i više predgovora, između ostalog i onaj Leonarda Dikaprija, gde glumac prepričava svoje poznanstvo sa rediteljem, od slučajnog prvog susreta do iskustava na snimanju „Bandi Njujorka“ i još pet kasnijih zajedničkih filmova.
Što je možda i najvažnije, u knjigu je uvršten i opsežan razgovor sa Skorsezeom iz 2022. godine. Pošto se taj prilog završava na trideset trećoj stranici, čitalac bi mogao pomisliti da će klasičan intervju činiti osovinsko-strukturni vid štiva. Međutim, njega će činiti sami Skorsezeovi filmovi, navođeni uglavnom hronološki, i razgovori vođeni o njima, sa rediteljem ali i sa njegovim saradnicima. I ne samo sa njima. Na trideset petoj stranici sve ovo je najavljeno svojevrsnom podelom uloga. Kao na špici za film, Skorsezeova biografkinja Meri Pet Keli je („prema redosledu pojavljivanja“) navela sedamdesetak svojih sagovornika, među koje spadaju i članovi porodice njenog glavnog junaka, ali i Harvi Kajtel, Barbara Herši, Oliver Stoun, Robert de Niro, Elen Bernstin, Pol Šreder, Lajza Mineli, Džo Peši, Sting, Pol Njuman, Nik Nolti… ali i „otac Frenk Prinčipe – sveštenik Stare katedrale Svetog Patrika u vreme odrastanja Martina Skorsezea“.
I sam Skorseze je, uz film, naveo kako je odnos prema Bogu jedino što postoji u njegovom životu. A koliko se ove dve stavke u konkretnom slučaju prožimaju? Prema zapažanju Meri Pet Keli – izrazito. I to ne samo zbog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, ili drugih Skorsezeovih dela izvesnog verskog naboja poput nedovršenog „Jerusalime, Jerusalime“ ili „Ko to kuca na moja vrata“ (1967) koji se završava u crkvi, u kojoj pak počinje „Ulice zla“…
To što je Meri Pet Keli filmska rediteljka, scenaristkinja i autorka više romana-bestselera nije jedini razlog da ona bude najprikladnija moguća osoba za pisanje ovakve knjige. I sama pripadnica prve generacije Amerikanaca iz katoličke – irske – porodice, koja je Skorsezea upoznala „u ostavi za metle manastira u kojem sam se pripremala da postanem kaluđerica“, možda je utoliko bolje mogla da oseti ono što bi prosečnom gledaocu, pa čak i najvatrenijem fanu, promaklo: da „Skorsezeovi filmovi snimaju se za one koje je opisao Isaija, koji na vrelom pesku traže Sveti Put. Ulice zla, Razjareni bik, Dobri momci, Poslednje Hristovo iskušenje – stvarno svi Skorsezeovi filmovi – snimljeni su za one pred kojima je putovanje“. Ovakav uvid bi mogao biti odličan šlagvort za ponovno gledanje Skorsezeovih filmova iz sasvim novog ugla.
Autor: Domagoj Petrović
Kao dete porodice koja se došavši u Njujork doselila, prirodno, u italijansku četvrt u Bronksu, Skorseze je zaista rastao u okruženju punom katoličkih popova. Međutim, bilo je u kraju i kriminalaca raznih nivoa. Tako da nimalo ne čudi što je deveto poglavlje ove knjige naslovljeno Gangster/sveštenik. Ono je možda metafora dva, ipak, središnja motiva kinematografije jednog od najvećih živih svetskih reditelja.
Prvi, odnosno onaj koji je vezan za kriminal, jasno se ogleda u filmovima kao što su „Ulice zla“ (1973), „Dobri momci“ (1990) ili „Taksista“ (1976), mada se remek-delo o povratniku iz Vijentama više bavi njegovim PTSP-om nego kriminalom. Dobar poznavalac bi ovom nizu odmah dodao „Kazino“ (1995) ili „Bande Njujorka“ (2002). Međutim, izvorna verzija knjige „Martin Skorseze: Putovanje“ objavljena je 1991. godine. To nije razlog ni za kakvo razočaranje: štivo je dopunjeno na osnovu brojnih kasnijih izdanja, pa sadrži ne samo celokupnu filmografiju nego i više predgovora, između ostalog i onaj Leonarda Dikaprija, gde glumac prepričava svoje poznanstvo sa rediteljem, od slučajnog prvog susreta do iskustava na snimanju „Bandi Njujorka“ i još pet kasnijih zajedničkih filmova.
Što je možda i najvažnije, u knjigu je uvršten i opsežan razgovor sa Skorsezeom iz 2022. godine. Pošto se taj prilog završava na trideset trećoj stranici, čitalac bi mogao pomisliti da će klasičan intervju činiti osovinsko-strukturni vid štiva. Međutim, njega će činiti sami Skorsezeovi filmovi, navođeni uglavnom hronološki, i razgovori vođeni o njima, sa rediteljem ali i sa njegovim saradnicima. I ne samo sa njima. Na trideset petoj stranici sve ovo je najavljeno svojevrsnom podelom uloga. Kao na špici za film, Skorsezeova biografkinja Meri Pet Keli je („prema redosledu pojavljivanja“) navela sedamdesetak svojih sagovornika, među koje spadaju i članovi porodice njenog glavnog junaka, ali i Harvi Kajtel, Barbara Herši, Oliver Stoun, Robert de Niro, Elen Bernstin, Pol Šreder, Lajza Mineli, Džo Peši, Sting, Pol Njuman, Nik Nolti… ali i „otac Frenk Prinčipe – sveštenik Stare katedrale Svetog Patrika u vreme odrastanja Martina Skorsezea“.
I sam Skorseze je, uz film, naveo kako je odnos prema Bogu jedino što postoji u njegovom životu. A koliko se ove dve stavke u konkretnom slučaju prožimaju? Prema zapažanju Meri Pet Keli – izrazito. I to ne samo zbog „Poslednjeg Hristovog iskušenja“, ili drugih Skorsezeovih dela izvesnog verskog naboja poput nedovršenog „Jerusalime, Jerusalime“ ili „Ko to kuca na moja vrata“ (1967) koji se završava u crkvi, u kojoj pak počinje „Ulice zla“…
To što je Meri Pet Keli filmska rediteljka, scenaristkinja i autorka više romana-bestselera nije jedini razlog da ona bude najprikladnija moguća osoba za pisanje ovakve knjige. I sama pripadnica prve generacije Amerikanaca iz katoličke – irske – porodice, koja je Skorsezea upoznala „u ostavi za metle manastira u kojem sam se pripremala da postanem kaluđerica“, možda je utoliko bolje mogla da oseti ono što bi prosečnom gledaocu, pa čak i najvatrenijem fanu, promaklo: da „Skorsezeovi filmovi snimaju se za one koje je opisao Isaija, koji na vrelom pesku traže Sveti Put. Ulice zla, Razjareni bik, Dobri momci, Poslednje Hristovo iskušenje – stvarno svi Skorsezeovi filmovi – snimljeni su za one pred kojima je putovanje“. Ovakav uvid bi mogao biti odličan šlagvort za ponovno gledanje Skorsezeovih filmova iz sasvim novog ugla.
Autor: Domagoj Petrović
