Prikaz knjige „Male uspomene“
Memoarske knjige su neretko obimne, pomalo patetične, ulepšavaju ličnost onoga ko ih je napisao i ruže one koji su se autoru zamerili. Zato Žoze Saramago nije napisao memoare, već knjigu uspomena iz detinjstva nevelikog obima, samoanalitičnu i pomalo autoironičnu, u kojoj je svako ko je pomenut dobio ono što je zaslužio. Opisujući jednu noćnu moru koju je doživljavao u detinjstvu, Saramago zaključuje da to nije bilo ništa naročito, to su samo male uspomene, tako da ova proza nije mogla poneti naslov na primer „Knjiga iskušenja“, kako je prvobitno planirao.
Pisac demistifikuje i datum rođenja, zatim otkriva da je prezime Saramago bilo porodični nadimak, ali je omaškom pijanog matičara pogrešno upisano uz njegovo ime umesto zvaničnog prezimena de Souza. Inače, „saramago“ je naziv za divlju rotkvu, što je takođe predmet piščeve ironije.
„Male uspomene“ imaju fragmentarnu strukturu, govore i o nevinom detinjstvu i o prvim erotskim iskustvima, o mirisima, bojama, krajolicima i ljudima koje je pisac voleo, o fascinacijama filmovima i čitanjem, ali sve je pomalo pomereno kao i uvek kod Saramaga koji sudi uglavnom samo sebi i sopstvenim postupcima, dozvoljava varljivost sećanja i zato - ne tvrdi ništa.
Najdirljiviji je fragment u kojem se nad fotografijom seća svog brata koji je preminuo kao četvorogodišnjak od zapaljenja pluća: „Ponekad sam pomišljao da bih mogao da predstavim tu sliku kao svoju i na taj način obogatim ličnu ikonografiju, ali nikada to nisam učinio (...) Nikada sebi ne bih oprostio da ukradem sliku nekoga ko je već izgubio život jer bi to bio neoprostiv nedostatak poštovanja...“
Epizode iz detinjstva velikog pisca ne bi bile korisne psihoanalitičarima zato što je Saramago sam sebe već izanalizirao, na primer objasnio svoju opčinjenost konjima ili doživotni strah od pasa.
Ova memoarska proza ipak daje neke odgovore o piscu i njegovom delu u celini. Čitajući „Male uspomene“ razumemo da piščeva levičarska ubeđenja prirodno proističu iz uslova u kojima je rastao. Kritički odnos prema religiji je pomalo ublažen u ovoj knjizi u odnosu na onaj koji znamo iz njegovih romana. Način na koji su ispisani pojedini fragmenti pokazuje da je Saramago mogao biti jednako dobar pesnik kao što je pripovedač.
Privlačno u ovoj knjizi je to što ona nema početak i nema kraj, uspomene se ne nižu hronološki, već asocijativno, ima namernih ponavljanja i redosled fragmenata se može promeniti a da to ne remeti celinu. Tajna lepote ove knjige je u „obnoviteljskoj moći sećanja“. Saramago je „Male uspomene“ pisao četiri godine pre nego što će umreti, bio je ozbiljno bolestan – a pisao je paralelno i romane „Putovanja jednog slona“, „Kain“ i Dnevničke zapise. „Male uspomene“ su mu sigurno pomagale da u svakom trenutku zna ko je, kuda ide i šta će ostaviti iza sebe.
Autor: Sanja Milić
Objavljeno u „Kulturnim krugovima“ 13.12.2017.
Pisac demistifikuje i datum rođenja, zatim otkriva da je prezime Saramago bilo porodični nadimak, ali je omaškom pijanog matičara pogrešno upisano uz njegovo ime umesto zvaničnog prezimena de Souza. Inače, „saramago“ je naziv za divlju rotkvu, što je takođe predmet piščeve ironije.
„Male uspomene“ imaju fragmentarnu strukturu, govore i o nevinom detinjstvu i o prvim erotskim iskustvima, o mirisima, bojama, krajolicima i ljudima koje je pisac voleo, o fascinacijama filmovima i čitanjem, ali sve je pomalo pomereno kao i uvek kod Saramaga koji sudi uglavnom samo sebi i sopstvenim postupcima, dozvoljava varljivost sećanja i zato - ne tvrdi ništa.
Najdirljiviji je fragment u kojem se nad fotografijom seća svog brata koji je preminuo kao četvorogodišnjak od zapaljenja pluća: „Ponekad sam pomišljao da bih mogao da predstavim tu sliku kao svoju i na taj način obogatim ličnu ikonografiju, ali nikada to nisam učinio (...) Nikada sebi ne bih oprostio da ukradem sliku nekoga ko je već izgubio život jer bi to bio neoprostiv nedostatak poštovanja...“
Epizode iz detinjstva velikog pisca ne bi bile korisne psihoanalitičarima zato što je Saramago sam sebe već izanalizirao, na primer objasnio svoju opčinjenost konjima ili doživotni strah od pasa.
Ova memoarska proza ipak daje neke odgovore o piscu i njegovom delu u celini. Čitajući „Male uspomene“ razumemo da piščeva levičarska ubeđenja prirodno proističu iz uslova u kojima je rastao. Kritički odnos prema religiji je pomalo ublažen u ovoj knjizi u odnosu na onaj koji znamo iz njegovih romana. Način na koji su ispisani pojedini fragmenti pokazuje da je Saramago mogao biti jednako dobar pesnik kao što je pripovedač.
Privlačno u ovoj knjizi je to što ona nema početak i nema kraj, uspomene se ne nižu hronološki, već asocijativno, ima namernih ponavljanja i redosled fragmenata se može promeniti a da to ne remeti celinu. Tajna lepote ove knjige je u „obnoviteljskoj moći sećanja“. Saramago je „Male uspomene“ pisao četiri godine pre nego što će umreti, bio je ozbiljno bolestan – a pisao je paralelno i romane „Putovanja jednog slona“, „Kain“ i Dnevničke zapise. „Male uspomene“ su mu sigurno pomagale da u svakom trenutku zna ko je, kuda ide i šta će ostaviti iza sebe.
Autor: Sanja Milić
Objavljeno u „Kulturnim krugovima“ 13.12.2017.
