Prikaz knjige „Mačka i zen“: Štivo za uzglavlje
Bez obzira na to da li ste ljubitelj mačaka, koji ne može da odoli književnim delima posvećenim ovim opčinjavajuće samosvojnim životinjama, ili ste skloni da u duboko mudrim, a jednostavno ispripovedanim zen pričama potražite podsticaj za istrajno savladavanje životnih izazova, a možda ste i već zavoleli pisca i likovnog umetnika Džejmsa Norberija putem knjige „Velika Panda i Malecki Zmaj“, koju je Laguna objavila početkom prošle godine...
Verujem da vašoj pažnji u knjižarama, ali i u delu virtuelnog sveta koje posećuju bibliofili, nije promakla nova knjiga ovog svestranog autora naslovljena jednostavno – „Mačka i zen“. Takođe, ubeđena sam da ćete, već pri letimičnom prelistavanju, dobiti ideju kome da je poklonite. Ali još sam sigurnija da ćete poželeti da posedujete i vlastiti primerak. Jer ovo je jedno od onih dela koje se sa vrhova bestseler lista lako premešta na noćne stočiće ili police kraj našeg uzglavlja, tamo gde će nam uvek biti nadohvat ruke.
Iako se može desiti da, zatrpani poslovima i obavezama, ošamućeni od skrolovanja i nevažnih informacija, dugo ne posegnemo za njom, dobro je da nam bude dostupna u trenu kada osetimo potrebu za podrškom, ohrabrenjem i inspiracijom. Jer „Mačka i zen“ upravo je takva knjiga: ona nas neće naučiti ničemu što već ne znamo ili ne prepoznajemo kao stečeno iskustvo, neće nam, iako neki njeni delovi podsećaju na mudrost koncentrovanu u poslovicama, ponuditi ni laka ni brza rešenja, niti će nam objasniti duboka, teško objašnjiva, često zbunjujuća i kontradiktorna, značenja zena. Ona će nam, kroz životnu potragu jednog mačka koji napušta mnogoljudni grad tragajući za smislom, pomoći da svoj pomalo izbezumljeni, neretko samooptužujući pogled, usmerimo u vlastitu unutrašnjost. I da tim pomeranjem fokusa vidimo i dalje i dublje.
Da bi napisao ovu knjigu, Norberi, koji živi i stvara u Velsu, godinama je proučavao štiva koja odražavaju duh zena. Odabranim i prilagođenim pričama dodao je i svoja originalna pripovedna ostvarenja i ilustracije, rađene u tehnici crteža i akvarela, koje sa njima čine suptilnu, ali veoma upečatljivu sinergiju. O njihovom nastanku kaže: „Kod nekih je upotrebljena tehnika zvana sumi-e koja se koristila pre nekoliko vekova u Istočnoj Aziji, a uključuje slikanje crnim tušem na posebnoj hartiji. Ta vrsta crtanja je izuzetno spontana i instiktivna i zapravo ne dozvoljava umetniku da bude pedantan ni previše detaljan. Snažni crni potezi četkicom preko tanane pirinčane hartije izuzetno su prijatni, a takvim slikanjem po takvom materijalu dobijaju se svakojake nasumične ali divne šare i efekti.“
Izabravši za glavnu junakinju životinju, koja je svojom nesputanoščću, umiljatošću i elegancijom čoveka pripitomila još pre 12.000 godina, Norberi od drevnih priča gradi jedinstvenu narativnu celinu. Neimenovana predstavnica mačjeg roda jedne jesenje večeri kreće na put iz mnogoljudnog grada na obali velike reke, oprostivši se sa svojim prijateljem Pacovom. Iako ni sama ne uspeva da jasno odredi cilj svog putešestvija, ona dugo korača kroz šarolike predele i stiče nove poznaninike: gostoljubivog Zeca, neprijateljski nastrojenu Vranu, utučenog i pometenog Vuka, radoznalog, brbljivog Majmuna, melanholičnu staru Kornjaču, razjarenog Tigra i, najzad, maleno razigrano Mače. Svaku životinju sa kojom joj se put ukrsti, iskusna putnica podučiće, kroz nenametljivi razgovor, nečemu važnom.
Ipak, i ona će od svakog, a naročito od svog poslednjeg saputnika, imati šta da čuje i nauči. U društvu malenog stvora, koji ne razmišlja o smislu igre, već neprekidno uživa u pokušaju da uhvati vlastiti rep, mudra Norberijeva junakinja setiće se onoga što je zaboravila: shvatiće da zapravo od dubine i usredsređenosti pogleda i načina na koji posmatramo svet skoro u potpunosti zavisi njegova lepota. I da smo za njegov smisao prilično odgovorni i sami.
To su samo neke od njenih spoznaja nad kojima ćemo se zamisliti, koje će možda u nekom trenutku uticati na naše postupke i zbog kojih ćemo, tokom vlastitog duhovnog rasta, iznova otvarati ovu knjigu neobične lepote koju je prevela Dijana Radinović. I Mačka sa njenih stranica će, nadam se, uspeti da nas uteši, smiri, da nam vrati osmeh na lice, da zamrsi i odmrsi naše misli dok i sami bar malo ne počnemo da ličimo na nju. Dok nam ne uspe da budemo prisutni čitavim svojim bićem u trenutku koji jeste, ne preispitujući se da li smo tad zaista srećni. Jer sve dok budemo postavljali to pitanje, na njega će postojati jedan jedini odgovor – nismo.
Autor: Olivera Nedeljković
Verujem da vašoj pažnji u knjižarama, ali i u delu virtuelnog sveta koje posećuju bibliofili, nije promakla nova knjiga ovog svestranog autora naslovljena jednostavno – „Mačka i zen“. Takođe, ubeđena sam da ćete, već pri letimičnom prelistavanju, dobiti ideju kome da je poklonite. Ali još sam sigurnija da ćete poželeti da posedujete i vlastiti primerak. Jer ovo je jedno od onih dela koje se sa vrhova bestseler lista lako premešta na noćne stočiće ili police kraj našeg uzglavlja, tamo gde će nam uvek biti nadohvat ruke.
Iako se može desiti da, zatrpani poslovima i obavezama, ošamućeni od skrolovanja i nevažnih informacija, dugo ne posegnemo za njom, dobro je da nam bude dostupna u trenu kada osetimo potrebu za podrškom, ohrabrenjem i inspiracijom. Jer „Mačka i zen“ upravo je takva knjiga: ona nas neće naučiti ničemu što već ne znamo ili ne prepoznajemo kao stečeno iskustvo, neće nam, iako neki njeni delovi podsećaju na mudrost koncentrovanu u poslovicama, ponuditi ni laka ni brza rešenja, niti će nam objasniti duboka, teško objašnjiva, često zbunjujuća i kontradiktorna, značenja zena. Ona će nam, kroz životnu potragu jednog mačka koji napušta mnogoljudni grad tragajući za smislom, pomoći da svoj pomalo izbezumljeni, neretko samooptužujući pogled, usmerimo u vlastitu unutrašnjost. I da tim pomeranjem fokusa vidimo i dalje i dublje.
Da bi napisao ovu knjigu, Norberi, koji živi i stvara u Velsu, godinama je proučavao štiva koja odražavaju duh zena. Odabranim i prilagođenim pričama dodao je i svoja originalna pripovedna ostvarenja i ilustracije, rađene u tehnici crteža i akvarela, koje sa njima čine suptilnu, ali veoma upečatljivu sinergiju. O njihovom nastanku kaže: „Kod nekih je upotrebljena tehnika zvana sumi-e koja se koristila pre nekoliko vekova u Istočnoj Aziji, a uključuje slikanje crnim tušem na posebnoj hartiji. Ta vrsta crtanja je izuzetno spontana i instiktivna i zapravo ne dozvoljava umetniku da bude pedantan ni previše detaljan. Snažni crni potezi četkicom preko tanane pirinčane hartije izuzetno su prijatni, a takvim slikanjem po takvom materijalu dobijaju se svakojake nasumične ali divne šare i efekti.“
Izabravši za glavnu junakinju životinju, koja je svojom nesputanoščću, umiljatošću i elegancijom čoveka pripitomila još pre 12.000 godina, Norberi od drevnih priča gradi jedinstvenu narativnu celinu. Neimenovana predstavnica mačjeg roda jedne jesenje večeri kreće na put iz mnogoljudnog grada na obali velike reke, oprostivši se sa svojim prijateljem Pacovom. Iako ni sama ne uspeva da jasno odredi cilj svog putešestvija, ona dugo korača kroz šarolike predele i stiče nove poznaninike: gostoljubivog Zeca, neprijateljski nastrojenu Vranu, utučenog i pometenog Vuka, radoznalog, brbljivog Majmuna, melanholičnu staru Kornjaču, razjarenog Tigra i, najzad, maleno razigrano Mače. Svaku životinju sa kojom joj se put ukrsti, iskusna putnica podučiće, kroz nenametljivi razgovor, nečemu važnom.
Ipak, i ona će od svakog, a naročito od svog poslednjeg saputnika, imati šta da čuje i nauči. U društvu malenog stvora, koji ne razmišlja o smislu igre, već neprekidno uživa u pokušaju da uhvati vlastiti rep, mudra Norberijeva junakinja setiće se onoga što je zaboravila: shvatiće da zapravo od dubine i usredsređenosti pogleda i načina na koji posmatramo svet skoro u potpunosti zavisi njegova lepota. I da smo za njegov smisao prilično odgovorni i sami.
To su samo neke od njenih spoznaja nad kojima ćemo se zamisliti, koje će možda u nekom trenutku uticati na naše postupke i zbog kojih ćemo, tokom vlastitog duhovnog rasta, iznova otvarati ovu knjigu neobične lepote koju je prevela Dijana Radinović. I Mačka sa njenih stranica će, nadam se, uspeti da nas uteši, smiri, da nam vrati osmeh na lice, da zamrsi i odmrsi naše misli dok i sami bar malo ne počnemo da ličimo na nju. Dok nam ne uspe da budemo prisutni čitavim svojim bićem u trenutku koji jeste, ne preispitujući se da li smo tad zaista srećni. Jer sve dok budemo postavljali to pitanje, na njega će postojati jedan jedini odgovor – nismo.
Autor: Olivera Nedeljković
