Prikaz knjige Ljubice Arsić „All Inclusive“ – Ishodišta senzibilnosti pisca
Tokom više od trideset godina intenzivnog književnog stvaralaštva, Ljubica Arsić ukazala je na brojne mogućnosti koje se otvaraju pred proznim piscem tražeći svoje inspiracije u svetu oko sebe koliko i iz ogromnog korpusa pročitanog, kako i doliči izuzetnom profesoru književnosti.
Ljubav prema svojim đacima ali i fini smisao za humor pokazala je već u ranoj priči Cipele buvine boje koja je sva od atmosfere jedne srednjoškolske probe pred važan koncert.
Dobar psiholog, samim tim i izvrstan književni portretista, ona se od prvih stranica svoje proze okreće i muzici kojom je okružena i slikarstvu koje dobro poznaje kao svojim trajnim inspiracijama.
Sposobnost da uđe pod kožu lika i prikaže vreme i mesto ispoljila je u svom prvom nagrađenom romanu „Ikona“, koji se bavi berlinskom epizodom Laze Lazarevića i njegovom ljubavlju prema Ani Gutjar, čuvenoj Švabici.
Tačno, suptilno i istorijski korektno sa akcentom na ličnom koje je metaforično prikazano kao ikona koja je ostala nepoklonjena, zaboravljena u ormanu pansiona u Berlinu u kome je stanovao student medicine Lazarević.
Roman „Ikona“ stoji uz „Poslednje zanose MSS“ Milice Mićić Dimovske, „Bezdno“ Svetlane Velmar Janković i priču Dnevnik Lenke Dunđerski Slavice Garonje u samom vrhu srpske proze inspirisane istorijskim ličnostima.
Izvestan zaokret u odnosu na njene ranije i nagrađivane zbirke priča predstavlja „All inclusive“ iz 2012. u kojoj je hotel odnosno turistička destinacija metafora života kroz koji prolazimo.
Njene junakinje su žene, čak i kad im se podsmehne ili je nezadovoljna zbog njihove pritvornosti ili običnosti, ona ostaje zaštitnica ali i prvosveštenica njihovih mračnih tajni.
Ispod tankog sloja ironije i kriticizma pomaljaju se zabranjene veze, žudnje, incestuozne i namere, patnje transseksualca koga majka ignoriše, ostavljene precvale ljubavnice pune želje za osvetom.
Njena galerija likova deluje kao skup ljudi koji ne zaslužuju baš mnogo ni ljubav ni božansku milost.
Oni idu kroz život bremenit patnjama kažnjavajući oko sebe sve koji im se učine krivi za njihov usud, na izvestan način kažnjavajući i čitaoce osećanjem krivice jer je zavirio u zonu zabranjenog, skrivenog, zonu znoja, strasti, razmrljane šminke i prljavih čaršava, seksa u budžacima broda koji krstari Nilom ili u muljavim čaršavima beogradskog štunden-hotela u centru grada.
U uvodnoj priči Plavobradi vešto se poigrava mitovima i klišeima kroz priču o hotelskoj sobarici i koja ima svoje snove i razočaranja kao i sasvim formirani stav o muškarcima.
Dvojica koja određuju trenutak u kome se odvija priča jesu grešnik – njen odbojni, grubi bivši muž koga se još uvek plaši i tajanstveni gost hotela u čiju sobu ulazi da pospremi, dodirujući njegovu odeću i predmete iz kupatila kao fetiše.
U tom postupku koliko ličnog preispitivanja toliko i zasecanja u živo meso i ljudska naličja Ljubica Arsić pokazala je izuzetno literarnu hrabrost kakvu je nekada, jedina među našim književnicama a nažalost prerano zaustavljena, ispoljavala Biljana Jovanović.
Antologija u ovoj knjizi mislimo da jeste priča Gospa od Škrpjela, za koju nije bila potrebna samo hrabrost već i izuzetan dar i literarna zrelost koja se ovde ispoljavaju u slikanju atmosfere puste svetlosti i tužnog propadanja Prerasta, klaustrofobije Bokokotorskog zaliva i sveopšte dekadencije za čiju metaforu ona bira incest između brata i sestre.
Naročito je upečatljiv početni prizor ove priče, molitva pred gipsanom statuom u crkvici Gospe od Škrpjela. Tu ispoljava dramski dar, sposobnost da prikaže zvuk te scene ispunjene plačem, drekom i vrištanjem, da bi je ubrzo potopila u tišinu koja guši sve što pod njom pokušava da diše.
Život pobeđuje priču iskazujući se u svoj svojoj tuzi, običnosti, frazama i monotoniji koju razbijamo udarcem pesnice o staklo prozora, ali ostaje samo krvava šaka.
Čitalac koji traga za krtim pusenkovskim osmesima ili blagošću Renoarovih osunčanih portreta, ostaće uskraćen.
Između redova nakeziće mu se velaskezovski lik kepeca ko subliisani oblik ljudske patnje i razočaranja.
Time se poetika Ljubice Arsić snažno suprotstavlja kič manirima kojima smo u poslednje vreme zasuti kroz literaturu koju pišu žene.
Njena proza predstavlja moćan i iskren pokušaj uspostavljanja vrednosnih kriterijuma na koje smo gotovo zaboravili nemoćno sležući ramenima pre naletom voditeljske književnosti, kako je duhovito primetio jedan kritičar (Mada ona ume i žestoko da se podsmehne žanru ljubavnog romana, pišući njegovu parafrazu u delu „Rajska vrata“ iz 2015).
U večitoj potrazi za utehom, proza Ljubice Arsić pruža otrežnjenje od iluzija i sentimentalnost kojoj se predaje samo ponekad i nakratko, kao na palubi broda koji krstari Nilom.
Tu, ispod površine afričke noći nazire se pesnikinja lirske tananosti i otisak sačuvane nevinosti koju brižljivo krije od čitaoca.
Da se iza svega krije umetnik visokog senzibiliteta i dara zapažanja, pokazala je u uspeloj autobiografskoj skici Ljubica Arsić objavljenoj 2011.
Tu je u izuzetnom autobiografskom tekstu Čuburska trešnja otvorila dušu pred čitaocima, skidajući svaku masku i ostajući iskreni tragalac za istinom i smislom.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: danas.rs
Ljubav prema svojim đacima ali i fini smisao za humor pokazala je već u ranoj priči Cipele buvine boje koja je sva od atmosfere jedne srednjoškolske probe pred važan koncert.
Dobar psiholog, samim tim i izvrstan književni portretista, ona se od prvih stranica svoje proze okreće i muzici kojom je okružena i slikarstvu koje dobro poznaje kao svojim trajnim inspiracijama.
Sposobnost da uđe pod kožu lika i prikaže vreme i mesto ispoljila je u svom prvom nagrađenom romanu „Ikona“, koji se bavi berlinskom epizodom Laze Lazarevića i njegovom ljubavlju prema Ani Gutjar, čuvenoj Švabici.
Tačno, suptilno i istorijski korektno sa akcentom na ličnom koje je metaforično prikazano kao ikona koja je ostala nepoklonjena, zaboravljena u ormanu pansiona u Berlinu u kome je stanovao student medicine Lazarević.
Roman „Ikona“ stoji uz „Poslednje zanose MSS“ Milice Mićić Dimovske, „Bezdno“ Svetlane Velmar Janković i priču Dnevnik Lenke Dunđerski Slavice Garonje u samom vrhu srpske proze inspirisane istorijskim ličnostima.
Izvestan zaokret u odnosu na njene ranije i nagrađivane zbirke priča predstavlja „All inclusive“ iz 2012. u kojoj je hotel odnosno turistička destinacija metafora života kroz koji prolazimo.
Njene junakinje su žene, čak i kad im se podsmehne ili je nezadovoljna zbog njihove pritvornosti ili običnosti, ona ostaje zaštitnica ali i prvosveštenica njihovih mračnih tajni.
Ispod tankog sloja ironije i kriticizma pomaljaju se zabranjene veze, žudnje, incestuozne i namere, patnje transseksualca koga majka ignoriše, ostavljene precvale ljubavnice pune želje za osvetom.
Njena galerija likova deluje kao skup ljudi koji ne zaslužuju baš mnogo ni ljubav ni božansku milost.
Oni idu kroz život bremenit patnjama kažnjavajući oko sebe sve koji im se učine krivi za njihov usud, na izvestan način kažnjavajući i čitaoce osećanjem krivice jer je zavirio u zonu zabranjenog, skrivenog, zonu znoja, strasti, razmrljane šminke i prljavih čaršava, seksa u budžacima broda koji krstari Nilom ili u muljavim čaršavima beogradskog štunden-hotela u centru grada.
U uvodnoj priči Plavobradi vešto se poigrava mitovima i klišeima kroz priču o hotelskoj sobarici i koja ima svoje snove i razočaranja kao i sasvim formirani stav o muškarcima.
Dvojica koja određuju trenutak u kome se odvija priča jesu grešnik – njen odbojni, grubi bivši muž koga se još uvek plaši i tajanstveni gost hotela u čiju sobu ulazi da pospremi, dodirujući njegovu odeću i predmete iz kupatila kao fetiše.
U tom postupku koliko ličnog preispitivanja toliko i zasecanja u živo meso i ljudska naličja Ljubica Arsić pokazala je izuzetno literarnu hrabrost kakvu je nekada, jedina među našim književnicama a nažalost prerano zaustavljena, ispoljavala Biljana Jovanović.
Antologija u ovoj knjizi mislimo da jeste priča Gospa od Škrpjela, za koju nije bila potrebna samo hrabrost već i izuzetan dar i literarna zrelost koja se ovde ispoljavaju u slikanju atmosfere puste svetlosti i tužnog propadanja Prerasta, klaustrofobije Bokokotorskog zaliva i sveopšte dekadencije za čiju metaforu ona bira incest između brata i sestre.
Naročito je upečatljiv početni prizor ove priče, molitva pred gipsanom statuom u crkvici Gospe od Škrpjela. Tu ispoljava dramski dar, sposobnost da prikaže zvuk te scene ispunjene plačem, drekom i vrištanjem, da bi je ubrzo potopila u tišinu koja guši sve što pod njom pokušava da diše.
Život pobeđuje priču iskazujući se u svoj svojoj tuzi, običnosti, frazama i monotoniji koju razbijamo udarcem pesnice o staklo prozora, ali ostaje samo krvava šaka.
Čitalac koji traga za krtim pusenkovskim osmesima ili blagošću Renoarovih osunčanih portreta, ostaće uskraćen.
Između redova nakeziće mu se velaskezovski lik kepeca ko subliisani oblik ljudske patnje i razočaranja.
Time se poetika Ljubice Arsić snažno suprotstavlja kič manirima kojima smo u poslednje vreme zasuti kroz literaturu koju pišu žene.
Njena proza predstavlja moćan i iskren pokušaj uspostavljanja vrednosnih kriterijuma na koje smo gotovo zaboravili nemoćno sležući ramenima pre naletom voditeljske književnosti, kako je duhovito primetio jedan kritičar (Mada ona ume i žestoko da se podsmehne žanru ljubavnog romana, pišući njegovu parafrazu u delu „Rajska vrata“ iz 2015).
U večitoj potrazi za utehom, proza Ljubice Arsić pruža otrežnjenje od iluzija i sentimentalnost kojoj se predaje samo ponekad i nakratko, kao na palubi broda koji krstari Nilom.
Tu, ispod površine afričke noći nazire se pesnikinja lirske tananosti i otisak sačuvane nevinosti koju brižljivo krije od čitaoca.
Da se iza svega krije umetnik visokog senzibiliteta i dara zapažanja, pokazala je u uspeloj autobiografskoj skici Ljubica Arsić objavljenoj 2011.
Tu je u izuzetnom autobiografskom tekstu Čuburska trešnja otvorila dušu pred čitaocima, skidajući svaku masku i ostajući iskreni tragalac za istinom i smislom.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: danas.rs
