Prikaz knjige „Leonardo da Vinči“, Voltera Ajzaksona – neprevaziđeni stvaralački genije
Nezakoniti sin raskošnog talenta, samouk, nepouzdan, bestidno se bavio samopromocijom – istovremeno jedan od najdarovitijih i najinventivnijih ljudi u istoriji.
Neizmerno bogata, Izabela d’Este iz očajničke želje da Leonardo naslika njen portret 1501. godine unajmljuje fratra kao posrednika. Fratar se susreo sa Leonardom u Firenci, ali zaključuje da slikar vodi „nesređen i neuredan“ život i ne uspeva da ga ubedi. „Matematički eksperimenti su toliko obuzeli njegove misli, da ne može da podnese ni pomisao na četkicu za slikanje“, bio je odgovor koji je Izabela dobila. Obećavši da će se tome pre ili kasnije posvetiti, Leonardo ju je držao u neizvesnosti naredne tri godine. Rešena da istera svoje, promenila je taktiku i tražila da joj naslika Isusa. Čak ni tada slikar nije isporučio porudžbinu...
Ova priča predstavlja primer protivrečnih predstava koje su pratile Leonarda još otkad ga je Vazari veličao u svom delu „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“. S jedne strane imamo velikog genija koji ne želi da se ulizuje bogatim pokroviteljima; s druge strane, nemarnog sanjara koji nije uspevao da završi svoje porudžbine. S jedne strane, čovek renesanse kome su matematika i nauka bile važne koliko i slikanje; s druge, umetnik koji je „zakinuo potomstvo“ (fraza Keneta Klarka) baveći se svojim hobijima – projektovanjem, arhitekturom, ceremonijama, vojnom strategijom, kartografijom i tako dalje – na koje je traćio svoj talenat. Postigao je mnogo toga. Ali da li ga je bavljenje velikim brojem različitih oblasti sprečilo da postigne i mnogo više?
Volter Ajzakson nema nikakve dileme na tu temu. Svi ljudi o kojima je pisao u svojim prethodnim knjigama – Albert Ajnštajn, Bendžamin Frenklin, Ejda Lavlejs i Stiv Džobs, između ostalih – bili su mislioci-sanjari, sposobni da „pronalaze veze među različitim disciplinama“ i „da spoje opažanje i maštu“. Njegov opis Leonardovog života (pomalo drskog podnaslova „biografija“, kao da druge ne postoje), ne zanemaruje slike. Međutim, mnogo se više bavi Leonardovim beležnicama, odnosno, 7200 stranica ispunjenih skicama i idejama. Ajzakson polazi od pretpostavke da je Leornadovo interesovanje za nauku podržavalo i obogaćivalo i njegovu umetnost – samo zahvaljujući naporima koje je ulagao u seciranje leševa i proučavanje mišića bio je u stanju da naslika Mona Lizin osmeh.
Homoseksualac, vegetarijanac, raskošno odeven (posebno je voleo ružičastu boju), haotičnih radnih navika i pronicljiv u samopromovisanju, Leonardo bi se među današnjim hipsterima osećao kao kod kuće. Činjenica da je bio nezakonito dete nije bila velika sramota: to znači da je odrastao sa dve majke (što objašnjava mnogo toga, smatrao je Frojd). To ga je, između ostalog, sačuvalo od profesije beležnika, rezervisane za rođene iz priznatih bračnih zajednica. Nedostatak formalnog obrazovanja takođe nije predstavljao smetnju. Samouk, rugao se „nadmenim“ učenjacima koji su se oslanjali na usvojene ideje: „Onaj ko može da pije iz fontane, neće posegnuti za čašom.“ Iskustvo je najvažnije, rekao je – iskustvo i neumorna radoznalost.
Kao četrnaestogodišnjak postaje šegrt u radionici Andree del Verokija, koji je (kako je tvrdio Vazari), bio „zapanjen“ Leonardovim talentom i sa kojim je sarađivao pre nego što je stvorio bar dva od svojih najranijih remek-dela, „Blagovesti“ i (njegovo prvo nereligijsko delo, i jedno od onih koje mogu da stanu rame uz rame sa „Mona Lizom“) portret „Đinevra di Benči“. Optužnica koja ga je teretila za sodomiju nad sedamnaestogišnjakom mogla je da zaustavi njegov napredak da je završio u zatvoru ili nešto gore. Ali jedan od četvorice mladića sa kojima je bio optužen, imao je veze sa porodicom Mediči i slučaj je odbačen.
Leonardo je imao ambivalentan odnos prema seksu: „Svak ko se ne opire požudi spušta se na nivo zveri“, pisao je sa konvencionalnom pobožnošću, ali takođe priznaje da penis „vodi svoj život i ima pamet potpuno nezavisnu od čoveka“. Njegov dugogodišnji pratilac – sluga, učenik i tema mnogih crteža – bio je nestašni Salai, koji je u Leonardovo domaćinstvo dospeo kao desetogodišnjak. U nekom trenutku, pretpostavlja se da su postali ljubavnici. Kasnije, u srednjim pedesetim godinama, Leonardo je usvojio još jednog mladića, Frančeska Melcija, koga je voleo kao sina.
Stoga ne iznenađuje da su njegovi prikazi muškaraca mnogo erotičniji od prikaza žena. Čin seksualnog odnosa opisuje kao „odvratan“; samo lepota ljudskog lica može da se iskupi za ružnoću genitalija. Nedostatak seksualne želje prema ženama možda može da objasni zbog čega su njegove slike žena toliko nežne i besprekorne: budući da ih nije posmatrao kao predmet seksualne želje (i da su ostajale obučene), mogao je bolje da ih vidi. Neki od njegovih muških modela su takođe feminizirani. Za anđela sa slike „Bogorodica među stenama“ – koji bi trebalo da predstavlja Gavrila ili Uriela – često se pogrešno misli da je žena. Jedan kasniji crtež anđela, koji je načinio Leonardo ili neko drugi iz njegovog ateljea, prikazuje figuru sa grudima i penisom u erekciji. Hermafroditi su ga privlačili. Njegovim muškim modelima nedostaje muževnost kakvu vidimo na Mikelanđelovim aktovima, a koje je on s prezirom odbacivao opisujući ih kao „vreću oraha, a ne ljudsku figuru“.
Porast Mikelanđelove popularnosti (koji je bio dvadesetak godina mlađi) verovatno je presudila da se Leonardo odluči za život u Milanu: nakon što je tamo proveo veći deo tridesetih i četrdesetih, vratio se u srednjim pedesetim. Milano je bio veći grad od Firence i u njemu je živelo mnogo intelektualaca i naučnika (ali je zato bilo manje umetnika). Kasnije se preselio u Rim, a nakon toga, prvi put napušta Italiju i odlazi u Francusku. Međutim, atmosfera u Milanu je podstakla taj neobičan spoj praktičnog i fantastičnog koji je on pretakao u svoje izume – nacrte za leteće mašine, džinovske samostrele, kosama opremljene kočije, igličaste brusilice, zavrtnje i tako dalje. Ajzakson smatra da Leonardovi izumi i ideje zauzimaju veoma važno mesto u istoriji nauke i tehnologije jer anticipiraju otkrića Galileja i Njutna. Doprineo je i razvoju medicine: seciranjem tela jednog stogodišnjaka, bio je prvi koji je uočio učinak arterioskleroze kao posledice starenja. Čak i njegove najslabije ideje (kao što je plan za odbranu Venecije uz pomoć ekipe ronilaca koji bi nosili aparate za disanje pod vodom) nisu bile bez potencijala, mada je bilo potrebno da prođe još nekoliko vekova pre nego što se pojavila oprema za ronjenje.
Anatomija je uvek bila njegova najveća strast i specijalnost. I drugi umetnici su se trudili da pronađu prave proporcije ljudskog tela, ali Leonardo je tome pristupao krajnje studiozno i do savršenih proporcija dolazio računicom („udaljenost od vrha ušne školjke do vrha glave jednaka je udaljenosti od brade do oka“, itd). Ovaj ekstremni perfekcionizam je uzrok njegovoj nevoljnosti da završava svoje slike, kao u slučaju „Tajne večere“, na koju je često dodavao samo nekoliko poteza četkicom, pre nego što bi bacio pribor i završio posao za taj dan (ozbiljni umetnici često „postižu najviše kada najmanje rade“, rekao je nestrpljivom vojvodi koji je naručio sliku), i „Mona Lize“ na kojoj je sa prekidima radio čitavih 15 godina i koja je i dalje bila u njegovom ateljeu kada je preminuo.
Ajzakson, kao i većina onih koji su o tome pisali, gotovo je pobožan kad je reč o „Mona Lizi“, mada ne u toj meri kao Volter Pater („njena glava na kojoj su se sve strane sveta susrele“) i koristi je kako bi podvukao jednu od osnovnih tema svoje knjige – Leonardova sfumato tehnika senčenja – linije kao i granice (poput granice između umetnosti i nauke) iščezavaju. Ipak, mnogo je zanimljiviji njegov stav o skorašnjoj kontroverzi koja se tiče druge dve slike koje se pripisuju Leonardu: „Potret Bjanke Sforce“ („La Bella Principessa“) i „Spasitelj sveta“ („Salvator Mundi“) - zahvaljujući proceni starosti i digitalnom uvećavanju, stručnjaci su došli do ključnog dokaza (otisci palca, potezi četkicom levoruke osobe...), ali da li je zaista reč o Leonardovim delima ostaje predmet rasprave.
Nakon pet vekova neko bi pomislio da je do sada poznato sve što uopšte može da se zna o Leonardu, ali autentifikacija njegovih dela ostaje aktuelna tema i neprestano se pojavljuju nova iznenađenja i otkrića – izgubljeni crtež svetog Sebastijana koji se pojavio 2016. godine, i novi detalji o identitetu njegove majke Katerine iz 2018. Ajzakson sebi ne pripisuje nova otkrića, a njegova knjiga je veoma inteligentno organizovana, jednostavno napisana i predivno ilustrovana, i završava se svojevrsnim programom mentalne gimnastike koji nam sugeriše kako možemo da učimo od Leonarda (budite radoznali, razmišljajte vizuelno, spustite se u zečiju rupu, udovoljite svojim fantazijama, poštujte činjenice itd.).
Leonardove beležnice takođe obiluju sličnim porukama: „Pozovite majstora za hidrauliku da vam pomogne da popravite bravu... Posmatrajte stopalo guske... Opišite jezik detlića.“ U svojoj žeđi za znanjem bio je poput malog deteta koje beskonačno pita „zašto?“. Njegovi poslednji crteži su haotični prikazi vode i vetra. Mogu se posmatrati kao metaforičke prikaze apokalipse i smrti (tada je već bio preživeo moždani udar). Ili kao vrhunac životnog poriva da pronađe veze između prirodnih pojava – da poveže krivulju u talasima sa krivuljom ljudske dlake. U svakom slučaju, Ajzaksonova tvrdnja da nijedna druga osoba u istoriji „nije pokazala toliku kreativnost u tako mnogo različitih oblasti“ nije daleko od istine.
Autor: Blejk Morison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Neizmerno bogata, Izabela d’Este iz očajničke želje da Leonardo naslika njen portret 1501. godine unajmljuje fratra kao posrednika. Fratar se susreo sa Leonardom u Firenci, ali zaključuje da slikar vodi „nesređen i neuredan“ život i ne uspeva da ga ubedi. „Matematički eksperimenti su toliko obuzeli njegove misli, da ne može da podnese ni pomisao na četkicu za slikanje“, bio je odgovor koji je Izabela dobila. Obećavši da će se tome pre ili kasnije posvetiti, Leonardo ju je držao u neizvesnosti naredne tri godine. Rešena da istera svoje, promenila je taktiku i tražila da joj naslika Isusa. Čak ni tada slikar nije isporučio porudžbinu...
Ova priča predstavlja primer protivrečnih predstava koje su pratile Leonarda još otkad ga je Vazari veličao u svom delu „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“. S jedne strane imamo velikog genija koji ne želi da se ulizuje bogatim pokroviteljima; s druge strane, nemarnog sanjara koji nije uspevao da završi svoje porudžbine. S jedne strane, čovek renesanse kome su matematika i nauka bile važne koliko i slikanje; s druge, umetnik koji je „zakinuo potomstvo“ (fraza Keneta Klarka) baveći se svojim hobijima – projektovanjem, arhitekturom, ceremonijama, vojnom strategijom, kartografijom i tako dalje – na koje je traćio svoj talenat. Postigao je mnogo toga. Ali da li ga je bavljenje velikim brojem različitih oblasti sprečilo da postigne i mnogo više?
Volter Ajzakson nema nikakve dileme na tu temu. Svi ljudi o kojima je pisao u svojim prethodnim knjigama – Albert Ajnštajn, Bendžamin Frenklin, Ejda Lavlejs i Stiv Džobs, između ostalih – bili su mislioci-sanjari, sposobni da „pronalaze veze među različitim disciplinama“ i „da spoje opažanje i maštu“. Njegov opis Leonardovog života (pomalo drskog podnaslova „biografija“, kao da druge ne postoje), ne zanemaruje slike. Međutim, mnogo se više bavi Leonardovim beležnicama, odnosno, 7200 stranica ispunjenih skicama i idejama. Ajzakson polazi od pretpostavke da je Leornadovo interesovanje za nauku podržavalo i obogaćivalo i njegovu umetnost – samo zahvaljujući naporima koje je ulagao u seciranje leševa i proučavanje mišića bio je u stanju da naslika Mona Lizin osmeh.
Homoseksualac, vegetarijanac, raskošno odeven (posebno je voleo ružičastu boju), haotičnih radnih navika i pronicljiv u samopromovisanju, Leonardo bi se među današnjim hipsterima osećao kao kod kuće. Činjenica da je bio nezakonito dete nije bila velika sramota: to znači da je odrastao sa dve majke (što objašnjava mnogo toga, smatrao je Frojd). To ga je, između ostalog, sačuvalo od profesije beležnika, rezervisane za rođene iz priznatih bračnih zajednica. Nedostatak formalnog obrazovanja takođe nije predstavljao smetnju. Samouk, rugao se „nadmenim“ učenjacima koji su se oslanjali na usvojene ideje: „Onaj ko može da pije iz fontane, neće posegnuti za čašom.“ Iskustvo je najvažnije, rekao je – iskustvo i neumorna radoznalost.
Kao četrnaestogodišnjak postaje šegrt u radionici Andree del Verokija, koji je (kako je tvrdio Vazari), bio „zapanjen“ Leonardovim talentom i sa kojim je sarađivao pre nego što je stvorio bar dva od svojih najranijih remek-dela, „Blagovesti“ i (njegovo prvo nereligijsko delo, i jedno od onih koje mogu da stanu rame uz rame sa „Mona Lizom“) portret „Đinevra di Benči“. Optužnica koja ga je teretila za sodomiju nad sedamnaestogišnjakom mogla je da zaustavi njegov napredak da je završio u zatvoru ili nešto gore. Ali jedan od četvorice mladića sa kojima je bio optužen, imao je veze sa porodicom Mediči i slučaj je odbačen.
Leonardo je imao ambivalentan odnos prema seksu: „Svak ko se ne opire požudi spušta se na nivo zveri“, pisao je sa konvencionalnom pobožnošću, ali takođe priznaje da penis „vodi svoj život i ima pamet potpuno nezavisnu od čoveka“. Njegov dugogodišnji pratilac – sluga, učenik i tema mnogih crteža – bio je nestašni Salai, koji je u Leonardovo domaćinstvo dospeo kao desetogodišnjak. U nekom trenutku, pretpostavlja se da su postali ljubavnici. Kasnije, u srednjim pedesetim godinama, Leonardo je usvojio još jednog mladića, Frančeska Melcija, koga je voleo kao sina.
Stoga ne iznenađuje da su njegovi prikazi muškaraca mnogo erotičniji od prikaza žena. Čin seksualnog odnosa opisuje kao „odvratan“; samo lepota ljudskog lica može da se iskupi za ružnoću genitalija. Nedostatak seksualne želje prema ženama možda može da objasni zbog čega su njegove slike žena toliko nežne i besprekorne: budući da ih nije posmatrao kao predmet seksualne želje (i da su ostajale obučene), mogao je bolje da ih vidi. Neki od njegovih muških modela su takođe feminizirani. Za anđela sa slike „Bogorodica među stenama“ – koji bi trebalo da predstavlja Gavrila ili Uriela – često se pogrešno misli da je žena. Jedan kasniji crtež anđela, koji je načinio Leonardo ili neko drugi iz njegovog ateljea, prikazuje figuru sa grudima i penisom u erekciji. Hermafroditi su ga privlačili. Njegovim muškim modelima nedostaje muževnost kakvu vidimo na Mikelanđelovim aktovima, a koje je on s prezirom odbacivao opisujući ih kao „vreću oraha, a ne ljudsku figuru“.
Porast Mikelanđelove popularnosti (koji je bio dvadesetak godina mlađi) verovatno je presudila da se Leonardo odluči za život u Milanu: nakon što je tamo proveo veći deo tridesetih i četrdesetih, vratio se u srednjim pedesetim. Milano je bio veći grad od Firence i u njemu je živelo mnogo intelektualaca i naučnika (ali je zato bilo manje umetnika). Kasnije se preselio u Rim, a nakon toga, prvi put napušta Italiju i odlazi u Francusku. Međutim, atmosfera u Milanu je podstakla taj neobičan spoj praktičnog i fantastičnog koji je on pretakao u svoje izume – nacrte za leteće mašine, džinovske samostrele, kosama opremljene kočije, igličaste brusilice, zavrtnje i tako dalje. Ajzakson smatra da Leonardovi izumi i ideje zauzimaju veoma važno mesto u istoriji nauke i tehnologije jer anticipiraju otkrića Galileja i Njutna. Doprineo je i razvoju medicine: seciranjem tela jednog stogodišnjaka, bio je prvi koji je uočio učinak arterioskleroze kao posledice starenja. Čak i njegove najslabije ideje (kao što je plan za odbranu Venecije uz pomoć ekipe ronilaca koji bi nosili aparate za disanje pod vodom) nisu bile bez potencijala, mada je bilo potrebno da prođe još nekoliko vekova pre nego što se pojavila oprema za ronjenje.
Anatomija je uvek bila njegova najveća strast i specijalnost. I drugi umetnici su se trudili da pronađu prave proporcije ljudskog tela, ali Leonardo je tome pristupao krajnje studiozno i do savršenih proporcija dolazio računicom („udaljenost od vrha ušne školjke do vrha glave jednaka je udaljenosti od brade do oka“, itd). Ovaj ekstremni perfekcionizam je uzrok njegovoj nevoljnosti da završava svoje slike, kao u slučaju „Tajne večere“, na koju je često dodavao samo nekoliko poteza četkicom, pre nego što bi bacio pribor i završio posao za taj dan (ozbiljni umetnici često „postižu najviše kada najmanje rade“, rekao je nestrpljivom vojvodi koji je naručio sliku), i „Mona Lize“ na kojoj je sa prekidima radio čitavih 15 godina i koja je i dalje bila u njegovom ateljeu kada je preminuo.
Ajzakson, kao i većina onih koji su o tome pisali, gotovo je pobožan kad je reč o „Mona Lizi“, mada ne u toj meri kao Volter Pater („njena glava na kojoj su se sve strane sveta susrele“) i koristi je kako bi podvukao jednu od osnovnih tema svoje knjige – Leonardova sfumato tehnika senčenja – linije kao i granice (poput granice između umetnosti i nauke) iščezavaju. Ipak, mnogo je zanimljiviji njegov stav o skorašnjoj kontroverzi koja se tiče druge dve slike koje se pripisuju Leonardu: „Potret Bjanke Sforce“ („La Bella Principessa“) i „Spasitelj sveta“ („Salvator Mundi“) - zahvaljujući proceni starosti i digitalnom uvećavanju, stručnjaci su došli do ključnog dokaza (otisci palca, potezi četkicom levoruke osobe...), ali da li je zaista reč o Leonardovim delima ostaje predmet rasprave.
Nakon pet vekova neko bi pomislio da je do sada poznato sve što uopšte može da se zna o Leonardu, ali autentifikacija njegovih dela ostaje aktuelna tema i neprestano se pojavljuju nova iznenađenja i otkrića – izgubljeni crtež svetog Sebastijana koji se pojavio 2016. godine, i novi detalji o identitetu njegove majke Katerine iz 2018. Ajzakson sebi ne pripisuje nova otkrića, a njegova knjiga je veoma inteligentno organizovana, jednostavno napisana i predivno ilustrovana, i završava se svojevrsnim programom mentalne gimnastike koji nam sugeriše kako možemo da učimo od Leonarda (budite radoznali, razmišljajte vizuelno, spustite se u zečiju rupu, udovoljite svojim fantazijama, poštujte činjenice itd.).
Leonardove beležnice takođe obiluju sličnim porukama: „Pozovite majstora za hidrauliku da vam pomogne da popravite bravu... Posmatrajte stopalo guske... Opišite jezik detlića.“ U svojoj žeđi za znanjem bio je poput malog deteta koje beskonačno pita „zašto?“. Njegovi poslednji crteži su haotični prikazi vode i vetra. Mogu se posmatrati kao metaforičke prikaze apokalipse i smrti (tada je već bio preživeo moždani udar). Ili kao vrhunac životnog poriva da pronađe veze između prirodnih pojava – da poveže krivulju u talasima sa krivuljom ljudske dlake. U svakom slučaju, Ajzaksonova tvrdnja da nijedna druga osoba u istoriji „nije pokazala toliku kreativnost u tako mnogo različitih oblasti“ nije daleko od istine.
Autor: Blejk Morison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
