Prikaz knjige „Legenda o samoubistvu“ Dejvida Vana
Knjiga „Legenda o samoubistvu“, prva knjiga fikcije autora Dejvida Vana, iako je ovenčana nagradom za najbolje kratke priče u Sjedinjenim Državama, ipak nije uobičajena zbirka pripovedaka – a nije ni roman, niti je memoarska proza. Možda je najbolji opis ove knjige, da se poslužim pomalo pretencioznom frazom koju je V. S. Najpol upotrebio kao podnaslov jedne od svojih, jednako neodređenih knjiga – novela sa pet „pomoćnih narativa“. Priče pisane u prvom licu kojima knjiga počinje i završava, obezbeđuju kontekst i okvire za novelu pisanu u trećem licu, što se ispostavlja kao fikcija unutar fikcije. Kako bi stvari učinio još komplikovanijim, Van ostaje krajnje dvosmislen kad je reč o stvarnom životu. Priče jesu „izmišljene“, kako kaže autor u izjavama zahvalnosti, „ali zasnovane su na mnogo toga što je istinito“ – prvenstveno, reč je o samoubistvu njegovog oca, Džejmsa, koje se dogodilo 1980, kojem je autor i posvetio knjigu. Čitaocima je ostavljeno da sami presude koliko je tanka linija koja deli stvarnog Džejmsa Edvina Vana i fiktivnog junaka Džejmsa Edvina Fena, kao i koliko se razlikuju Dejvid Van i Roj Fen, narator-protagonista.
U prvoj priči pod nazivom „Ihtiologija“, autor ocrtava osnovne konture čitave knjige. Roj se seća svog ranog detinjstva u Kečikanu, na Aljaski, gde je njegov otac radio kao stomatolog i negovao ideju o sebi kao samodovoljnom, snalažljivom čoveku, ljubitelju prirode. Kada je Roj imao skoro pet godina, njegov otac je počeo da se oseća prevareno i kao da je zakinut za iskustvo sa ženama. „Moja majka je bila tek druga žena sa kojom se viđao“, kaže narator, „ali sada je na ovu listu dodao i dentalnu higijeničarku koja je radila za njega.“ Majka je sa Rojem i njegovom sestrom otišla u Kaliforniju; Džejmsov drugi brak trajao je još kraće, zatim je prodao svoju stomatološku ordinaciju i kupio brod za ribolov, ali prethodno se nije informisao o tome kako stvari na brodu funkcionišu, niti je angažovao kapetana broda, jer bi to potkopalo njegovu sliku o sebi kao usamljenom istraživaču. Dve katastrofalne sezone kasnije, sa poreznicima za vratom i neizbežnom prodajom broda, odlazi do krme i puca u sebe iz magnuma.
Priča „Ihtiologija“ se Rojevim traumama bavi indirektno – autor opisuje kako se Roj pažljivo bavi svojim ribicama iz akvarijuma, od kojih jedna završava priču hvatanjem muve, odašiljući „milion sićušnih talasa panike“. U njoj pronalazimo specifičnu vrstu ukočenih detalja koji dugo nakon takvih događaja ostaju u sećanju (nakon što im je saopštena vest jeli su „bistru supu s nekoliko zrna graška“). Ali, što je najvažnije, ova priča uspostavlja ton i određuje razmere ironične distance kako prema naratoru, kao mlađoj verziji sebe, tako i prema očevim mnogobrojnim promašajima. Slično memoarima Tobajasa Vulfa, takođe pomenutog u Izjavama zahvalnosti, ton knjige dozvoljava nostalgičnu toplinu, tihu nemilosrdnu osudu i satiričan humor. Vanov smisao za hladan humor očigledan je već na samom početku kada opisuje ribolovačke izlete iz detinjstva: „Sami konjski jezici ležali su postrance na beloj palubi broda, kao sivozeleni psi, i krupnim smeđim očima gledali u mene s nadom, sve dok ih ne bih tresnuo čekićem.“
Ostale priče oprezno zaobilaze bol prouzrokovan propalim odnosom između oca i sina. Najpotpuniji portret Džejmsa, međutim, imamo u priči „Ostrvo Sakvan“, noveli u središtu knjige, u kojoj trinaestogodišnji Roj pristaje da provede godinu dana sa svojim ocem u zabačenoj brvnari na jugu Aljaske. Kako je Roj donekle i očekivao, ispostavlja se da njegov otac nije planirao mnogo unapred: njihove zalihe su nedovoljne, a Džejmov samouvereni stav ne uspeva da prikrije činjenicu da on ne zna šta radi. Osim toga, Džejms ima i krajnje nerealistično očekivanje da će izlečiti tugu zbog drugog propalog braka tako što će provesti neko vreme u divljini, i postaje mrzovoljan i zaokupljen sobom. „Žene te nikad ne ostavljaju na miru, objašnjava Džejms; kada sam od prostitutke dobio picajzle i preneo ih tvojoj maćehi, ona mi čak nije dozvolila ni da objasnim.“ Noću, kada misli da Roj spava, on jeca u svojoj vreći za spavanje. Roj želi da se vrati kući, ali se plaši da će se nešto strašno dogoditi ako ode.
Svojim čvrstim fokusom na robolov, lov i druge mačo aktivnosti, namerno ravnim tonom i veoma dugačkim i složenim rečenicama, novela „Ostrvo Sakvan“ na prvi pogled odiše snažnim uticajem Hemingveja, što je u najvećoj meri potpljeno očevim čestim usponima i padovima. Međutim, vrlo brzo čitalac počinje i sam da oseća Rojev narastajući strah. A onda se dešava nešto što ne mogu da opišem, a da ne otkrijem previše, ali na osnovu čega je jasno da Van ne piše samo izmišljene memoare. Ne menjajući ton i ne privlačeći pažnju na to što se zapravo dešava, novela se preobražava u jednu krajnje specifičnu formu fantastike – osvetoljubivu, ali istovremeno tužnu i empatičnu; uverljivu, ali i ipak nerealnu, i potpuno očaravajuću. Delujući na najvišem nivou emocinalnog intenziteta, Van trijumfalno usmerava čitaoca kroz knjigu do završne priče u kojoj se Roj vraća u Kečikan, na taj način se vrativši tamo odakle je krenuo.
Knjiga „Legenda o samoubistvu“ mnogo toga duguje činjenici da je radnja smeštena na Aljaski; upečatljivi pejzaži, izolovanost, emocijama nabijene slike priobalja. (Roj odrastajući postaje ljubitelj poezije o životinjama Elizabete Bišop.) To je vrlo pametno zamišljeno, ali to nije ono što oduševljava: sirova, ali kontrolisana osećanja su ono na šta je ciljano i ono što je postignuto. Potresno, čitljivo i često sumorno duhovito, ovo štivo zaslužuje da pronađe široku i oduševljenu čitalačku publiku. Činjenica da ovog autora porede sa autorima poput Vulfa i Ričarda Forda nije nimalo preterana.
Autor: Kristofer Tajler
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
U prvoj priči pod nazivom „Ihtiologija“, autor ocrtava osnovne konture čitave knjige. Roj se seća svog ranog detinjstva u Kečikanu, na Aljaski, gde je njegov otac radio kao stomatolog i negovao ideju o sebi kao samodovoljnom, snalažljivom čoveku, ljubitelju prirode. Kada je Roj imao skoro pet godina, njegov otac je počeo da se oseća prevareno i kao da je zakinut za iskustvo sa ženama. „Moja majka je bila tek druga žena sa kojom se viđao“, kaže narator, „ali sada je na ovu listu dodao i dentalnu higijeničarku koja je radila za njega.“ Majka je sa Rojem i njegovom sestrom otišla u Kaliforniju; Džejmsov drugi brak trajao je još kraće, zatim je prodao svoju stomatološku ordinaciju i kupio brod za ribolov, ali prethodno se nije informisao o tome kako stvari na brodu funkcionišu, niti je angažovao kapetana broda, jer bi to potkopalo njegovu sliku o sebi kao usamljenom istraživaču. Dve katastrofalne sezone kasnije, sa poreznicima za vratom i neizbežnom prodajom broda, odlazi do krme i puca u sebe iz magnuma.
Priča „Ihtiologija“ se Rojevim traumama bavi indirektno – autor opisuje kako se Roj pažljivo bavi svojim ribicama iz akvarijuma, od kojih jedna završava priču hvatanjem muve, odašiljući „milion sićušnih talasa panike“. U njoj pronalazimo specifičnu vrstu ukočenih detalja koji dugo nakon takvih događaja ostaju u sećanju (nakon što im je saopštena vest jeli su „bistru supu s nekoliko zrna graška“). Ali, što je najvažnije, ova priča uspostavlja ton i određuje razmere ironične distance kako prema naratoru, kao mlađoj verziji sebe, tako i prema očevim mnogobrojnim promašajima. Slično memoarima Tobajasa Vulfa, takođe pomenutog u Izjavama zahvalnosti, ton knjige dozvoljava nostalgičnu toplinu, tihu nemilosrdnu osudu i satiričan humor. Vanov smisao za hladan humor očigledan je već na samom početku kada opisuje ribolovačke izlete iz detinjstva: „Sami konjski jezici ležali su postrance na beloj palubi broda, kao sivozeleni psi, i krupnim smeđim očima gledali u mene s nadom, sve dok ih ne bih tresnuo čekićem.“
Ostale priče oprezno zaobilaze bol prouzrokovan propalim odnosom između oca i sina. Najpotpuniji portret Džejmsa, međutim, imamo u priči „Ostrvo Sakvan“, noveli u središtu knjige, u kojoj trinaestogodišnji Roj pristaje da provede godinu dana sa svojim ocem u zabačenoj brvnari na jugu Aljaske. Kako je Roj donekle i očekivao, ispostavlja se da njegov otac nije planirao mnogo unapred: njihove zalihe su nedovoljne, a Džejmov samouvereni stav ne uspeva da prikrije činjenicu da on ne zna šta radi. Osim toga, Džejms ima i krajnje nerealistično očekivanje da će izlečiti tugu zbog drugog propalog braka tako što će provesti neko vreme u divljini, i postaje mrzovoljan i zaokupljen sobom. „Žene te nikad ne ostavljaju na miru, objašnjava Džejms; kada sam od prostitutke dobio picajzle i preneo ih tvojoj maćehi, ona mi čak nije dozvolila ni da objasnim.“ Noću, kada misli da Roj spava, on jeca u svojoj vreći za spavanje. Roj želi da se vrati kući, ali se plaši da će se nešto strašno dogoditi ako ode.
Svojim čvrstim fokusom na robolov, lov i druge mačo aktivnosti, namerno ravnim tonom i veoma dugačkim i složenim rečenicama, novela „Ostrvo Sakvan“ na prvi pogled odiše snažnim uticajem Hemingveja, što je u najvećoj meri potpljeno očevim čestim usponima i padovima. Međutim, vrlo brzo čitalac počinje i sam da oseća Rojev narastajući strah. A onda se dešava nešto što ne mogu da opišem, a da ne otkrijem previše, ali na osnovu čega je jasno da Van ne piše samo izmišljene memoare. Ne menjajući ton i ne privlačeći pažnju na to što se zapravo dešava, novela se preobražava u jednu krajnje specifičnu formu fantastike – osvetoljubivu, ali istovremeno tužnu i empatičnu; uverljivu, ali i ipak nerealnu, i potpuno očaravajuću. Delujući na najvišem nivou emocinalnog intenziteta, Van trijumfalno usmerava čitaoca kroz knjigu do završne priče u kojoj se Roj vraća u Kečikan, na taj način se vrativši tamo odakle je krenuo.
Knjiga „Legenda o samoubistvu“ mnogo toga duguje činjenici da je radnja smeštena na Aljaski; upečatljivi pejzaži, izolovanost, emocijama nabijene slike priobalja. (Roj odrastajući postaje ljubitelj poezije o životinjama Elizabete Bišop.) To je vrlo pametno zamišljeno, ali to nije ono što oduševljava: sirova, ali kontrolisana osećanja su ono na šta je ciljano i ono što je postignuto. Potresno, čitljivo i često sumorno duhovito, ovo štivo zaslužuje da pronađe široku i oduševljenu čitalačku publiku. Činjenica da ovog autora porede sa autorima poput Vulfa i Ričarda Forda nije nimalo preterana.
Autor: Kristofer Tajler
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
