Želeći da napravi pauzu od avantura detektiva Harija Hulea, neprikosnoveni pisac trilera, Ju Nesbe menja perspektivu od dobrih momaka ka lošim u novom trileru.

Poznat po svojoj umešnosti da do tančina osmisli likove zlikovaca, nije iznenađenje što Nesbe može ubedljivo da piše kroz oči plaćenog ubice, u ovom slučaju nespretnog Olava Johansena, plaćenog ubice koji ubija za gazdu koji je umešan u poslove u vezi sa prostitucijom i preprodajom heroina sedamdesetih godina u Oslu.

Budući da po broju stranica iznosi tek trećinu prethodnih romana, radnja romana „Krv na snegu“ odvija se bržim tempom, a Nesbeovo pisanje postaje oštro, sa kraćim rečenicama. Pišući roman u prvom licu, Nesbe je u poziciji da uđe u Olavov um, u kojem traje neprestana bitka između njegovog nemilosrdnog karaktera i unutrašnjeg sveta ispunjenog neizvesnošću, sumnjama i neobičnostima.

Ovaj roman, objavljen u Norveškoj pod pseudonimom Tom Johansen, sa najmanje još jednim nastavkom, počinje scenom usred zimske noći u Oslu, najhladnijoj poslednjih decenija. Nakon što je izvršio ubistvo, Olav gleda kako se krv žrtve meša sa snegom: „ Mislio sam da će se krv zalediti na snegu. Međutim, ovaj ju je upio, odvukao pod površinu i sakrio, kao da mu treba za nešto.“

Ovakvo nehajno i gotovo poetično razmišljanje čoveka koji je dobro upućen u načine slanja ljudi u smrt zahteva drugačije sagledavanje Olavove ličnosti, na podelu između podsvesnog i svesnog, unutrašnjeg odbrambenog mehanizma i ubilačke spoljašnjosti. Olavu je ponuđena neobična misija za koju bi bio plaćen petostruko više nego inače, ali on okleva, zna da nema povratka. Zna previše tajni svog gazde, budući da radi za njega već četiri godine, i od trenutka kada mu je ponudio posao, bez obzira na to ko će ga na kraju izvršiti, Olav zna ko će biti odgovoran za ubistvo koje treba da izvrši.

Olavov lični unutrašnji monolog pruža nam dovoljno materijala da razumemo njegove postupke.

Scene konačnog obračuna u crkvenoj kripti jedne su od najboljih akcionih scena koje je Nesbe ikada napisao, računajući romane sa Harijem Huleom i dva trilera van serijala, „Lovce na glave“ i „Sina“.

Budući da je više pisan kao noar nego kao psihološki triler poput onih sa Harijem Huleom kao glavnim junakom, Nesbe u ovom romanu pokušava da prikaže Olava sa više strana; kao disleksičnog junaka sa sklonošću ka čitanju koji brižljivo zapisuje svoje misli po dobro skrivenim ceduljicama dok posmatra i nadzire devojku koju poznaje iz prošlosti. Ove deonice, napisane kao da im je cilj stvaranje neverovatnog kraja knjige, zapravo imaju funkciju efektnog usporavanja zapleta.

Nesbeovu ubedljivost će prepoznati svi čitaoci knjiga iz serijala o Hariju Huleu: genijalna umešnost prilikom kreiranja atmosfere, živopisne i slikovite akcione scene, uzbudljiva brutalnost zločina, genijalni potezi glavnog junaka kojim nadmudruje svoje protivnike, realistično prikazani sukobi i likovi, i usput razmišljanja o značajnim životnim temama unutar konteksta priče – u ovom romanu služe da se postavi pitanje moći ljubavi.

„Krv na snegu“ je dinamičan i zabavan roman. To je zanimljivo putešestvije u donekle drugačiji svet kriminalnog podzemlja, po hladnim i mračnim ulicama Osla, gde se zajedno prepliću ljubav i smrt.

Izvor: pastemagazine.com