Prikaz knjige „Ko je ubio Jovana Skerlića“: Redakcije kao razbojničke družine
Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima.
Priroda ove rubrike je, primetili su verujemo to čitaoci, da to nisu prikazi nego se iz pročitanih knjiga „vade“ i citiraju ona mesta koja odudaraju od naših uobičajenih znanja o ljudima i događajima kroz istoriju. A da se pisac ovih redova najviše što može uzdržava sopstvenih komentara i tumačenja, nego samo vodi priču i pojašnjava kontekst i likove.
Iz broja u broj, međutim, „na red“ dolaze uglavnom mesta iz knjiga gde potpisnik čak i ne mora da vodi priču, jer su sami citati jasni i samobjašnjivi, a naravno i komentari u njima.
Prvoklasan primer za to je knjiga novinara, urednika i publiciste Momčila Đorgovića „Ko je ubio Jovana Skerlića“ (Laguna, 2022) nadnaslovljena još i sledećom sintagmom: Politika u zemlji „zbežalih“. Jaki naslov se odnosi na političko, a ne bukvalno ubistvo ovog u suštini, kako tvrdi autor, „odbačenog“ velikana srpske političke misli, koji je, pak šire poznat, ako jeste, kao književni kritičar i „sudija“ u stvarima literature. Međutim, u knjizi se razmataju okolnosti, više od špekulacija, Skerlićeve iznenadne smrti koja ostavlja tragove i da je moguće – bukvalno ubistvo.
Neposredni povod, da se Đorgović kao zapaženi publicista-istraživač političkih kretanja u 19. veku i autor koji raskriva velove što pokrivaju mnoge znamenite ličnosti tog doba, a otkriva i neke još značajnije od onih koji su „ušli u istoriju“, sveobuhvatno zabavi Skerlićem, jesu njegovi govori kao skupštinskog poslanika između 1912. i 1914. godine. Dakle u vreme kada se on rastao sa sledbeništvom ideja Svetozara Markovića. I, vidimo – uobičajeni odnos prema ovim govorima je pogrešan, oni nisu o „bankokratiji“ i zelenašenju, već imaju drugu značajniju, do danas aktuelnu, metu.
Piše Đorgović: „(...) Skerlić je i mrtav za svaku partokratiju subverzivan, radioaktivan za hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti. Vodeći ljudi pojedinih stranaka, a pre svega Pašić, koncentrisali su veliku političku i ekonomsku moć u svojim rukama. Skerlić je to beskompromisno otkrio, javno je progovorio ko su i kakvim se metodama služe i tražio je da budu razvlašćeni. U toj privilegovanoj grupi bile su i istaknute ličnosti iz njegove sopstvene stranke. Mnogi istoričari, stranački ideolozi i pesnici period od ubistva 29. maja do 1914. nazivaju‚ zlatnim dobom.“ Skerlić, naprotiv, ukazuje da je to doba bilo ispunjeno dubokom političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom krizom i da je njime vladala furija nihilizma. Zato se on isključivo hvali kao „književni istoričar“, a kao političar prećutkuje, njegovi skupštinski govori se uopštavaju kao govori o „bankokratiji“, i potpuna je izmišljotina, a nalazi se gotovo u svim biografijama, da je kritikiovao banke „jer svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod“. Ovo je podmetnuta rečenica da bi se sakrila i zaštitila prava meta njegovog napada. Nije napadao banke, već Pašića, vodeće političare i njihovu korupciju, to visoko društvo koje je stavjeno u „naše“ svete knjige i koje je, tobože stvorilo „zlatno doba“, a banke je branio upravo od halapljivosti tog „visokog društva“, jer se bez banaka, kako je naglašavao „ne može zamisliti moderni privredni život“.
Skerlić se za poslanika kandidovao 1. aprila 1912. na čelu samostalne radikalske liste u kragujevačkom okrugu, odakle je njegova porodica vodila poreklo, iz sela Lipovca između Topole i Aranđelovca. Skerliće je u kampanji išao od sela do sela, i do onih najzabačenijih. Sa zbora na zbor nosili su ga birači na rukama, oduševljeni njegovim govorništvom“...
„(...) Skerlić je iznenada umro, Pašić je uznesen u legendu.“
Kako je bila moguća „halapljiivost“ pominjanog „visokog društva“ i uznošenje u legendu? Zbog oskudne javnosti!
„(...) Dominantni mediji bili su tabloidna štampa i halo efekti, vesti od usta do usta, od uha do uha... Ko je, kako i po čijem nnalogu pisao? Ko je i kako čitao? Štrandman (Vasilij, ruski diplomata – prim. aut.) u Balkanskim uspomenama svedoči da je ruski ambasador Nikolaj Hartvig ‘održavao dragocene veze sa novinarskim svetom’ i koristio ih da plasira lažne vesti, da konstruiše događaje i indoktrinira srpsku javnost. Najuticajnije novine bile su Pašićeva Samouprava, zatim Pravda Sanostalne radikalske stranke i nezavisna Politika porodice Ribnikar koju je Ministarstvo spoljnih poslova moglo po neograničenoj volji da koristi u svojim akcijama.
Srpsko javno mnjenje nije blo slobodno, bilo je zarobljeno, teledirigovano, i to potvrđuje i Štrandman kada je zapisao da bi „bilo samozavaravajuće da je srpsko javno mnjenje moglo imati odlučujući uticaj na odluke vlade. Štrandman je sasvim jasan kada kaže da su „novine u rukama političara služile kao oruđe za postizanje željenog utiska bilo u samoj zemlji, bilo u inostranstvu. Često se moglo čuti da je vlada neko pitanje koje je sama pokrenula, u odgovarajućem svetlu prenosila štampi, kako bi se posle preko iste te štampe pozivala na pritisak javnog mnjenja koje je, navodno izražavalo želju naroda. Tu Srbija nije bila izuzetak u odnosu na ostale evropske države.“
Ceo svet zna, govorio je Skerlić u Skupštini, da listovi vrlo bliski vladi, koji su zapravo „pododbori vlade“, vode sistematsku ratnu kampanju. Čak je i jedan utcajni ministar napisao ratni pamflet, a vladini poslanici su, tobože, i pretili Pašiću što ne preuzima ratne akcije. Sve je to, naravno, bilo otvaranje scene da Pašić može da odigra „miroljupca“ i da se pokaže da nije imao drugi izbor nego da „pusti da ga zavitlani događaji vuku“.
Srbija je 1912. bila preplavljena listovima i časopisima i svi su oni bili, ocenjuje Vasa Kazimirović, krupan faktor u društvu, jedna moćna, ali bezobzirna i razuzdana sila. Na neke redakcije gledalo se kao na razbojničke družine. Skerlić se žalio da je „srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim, opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti“. Za organ vlade, radikalsku Samoupravu, Skerlić je napisao da prevazilazi sve ostale srpske listove i po drskosti i bezobzirnosti napada i po vulgarnosti pisanja i po ciničnosti laganja... „Prednjačila je klevetama tuđe časti, u podmetanju i kaljanju političkih protivnika“. List Oružani narod je tražio da se „socijalisti pod hitno pokolju.“
Kao da je bilo – danas.
Autor: Božidar Andrejić
Izvor: Nova ekonomija
Priroda ove rubrike je, primetili su verujemo to čitaoci, da to nisu prikazi nego se iz pročitanih knjiga „vade“ i citiraju ona mesta koja odudaraju od naših uobičajenih znanja o ljudima i događajima kroz istoriju. A da se pisac ovih redova najviše što može uzdržava sopstvenih komentara i tumačenja, nego samo vodi priču i pojašnjava kontekst i likove.
Iz broja u broj, međutim, „na red“ dolaze uglavnom mesta iz knjiga gde potpisnik čak i ne mora da vodi priču, jer su sami citati jasni i samobjašnjivi, a naravno i komentari u njima.
Prvoklasan primer za to je knjiga novinara, urednika i publiciste Momčila Đorgovića „Ko je ubio Jovana Skerlića“ (Laguna, 2022) nadnaslovljena još i sledećom sintagmom: Politika u zemlji „zbežalih“. Jaki naslov se odnosi na političko, a ne bukvalno ubistvo ovog u suštini, kako tvrdi autor, „odbačenog“ velikana srpske političke misli, koji je, pak šire poznat, ako jeste, kao književni kritičar i „sudija“ u stvarima literature. Međutim, u knjizi se razmataju okolnosti, više od špekulacija, Skerlićeve iznenadne smrti koja ostavlja tragove i da je moguće – bukvalno ubistvo.
Neposredni povod, da se Đorgović kao zapaženi publicista-istraživač političkih kretanja u 19. veku i autor koji raskriva velove što pokrivaju mnoge znamenite ličnosti tog doba, a otkriva i neke još značajnije od onih koji su „ušli u istoriju“, sveobuhvatno zabavi Skerlićem, jesu njegovi govori kao skupštinskog poslanika između 1912. i 1914. godine. Dakle u vreme kada se on rastao sa sledbeništvom ideja Svetozara Markovića. I, vidimo – uobičajeni odnos prema ovim govorima je pogrešan, oni nisu o „bankokratiji“ i zelenašenju, već imaju drugu značajniju, do danas aktuelnu, metu.
Piše Đorgović: „(...) Skerlić je i mrtav za svaku partokratiju subverzivan, radioaktivan za hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti. Vodeći ljudi pojedinih stranaka, a pre svega Pašić, koncentrisali su veliku političku i ekonomsku moć u svojim rukama. Skerlić je to beskompromisno otkrio, javno je progovorio ko su i kakvim se metodama služe i tražio je da budu razvlašćeni. U toj privilegovanoj grupi bile su i istaknute ličnosti iz njegove sopstvene stranke. Mnogi istoričari, stranački ideolozi i pesnici period od ubistva 29. maja do 1914. nazivaju‚ zlatnim dobom.“ Skerlić, naprotiv, ukazuje da je to doba bilo ispunjeno dubokom političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom krizom i da je njime vladala furija nihilizma. Zato se on isključivo hvali kao „književni istoričar“, a kao političar prećutkuje, njegovi skupštinski govori se uopštavaju kao govori o „bankokratiji“, i potpuna je izmišljotina, a nalazi se gotovo u svim biografijama, da je kritikiovao banke „jer svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod“. Ovo je podmetnuta rečenica da bi se sakrila i zaštitila prava meta njegovog napada. Nije napadao banke, već Pašića, vodeće političare i njihovu korupciju, to visoko društvo koje je stavjeno u „naše“ svete knjige i koje je, tobože stvorilo „zlatno doba“, a banke je branio upravo od halapljivosti tog „visokog društva“, jer se bez banaka, kako je naglašavao „ne može zamisliti moderni privredni život“.
Skerlić se za poslanika kandidovao 1. aprila 1912. na čelu samostalne radikalske liste u kragujevačkom okrugu, odakle je njegova porodica vodila poreklo, iz sela Lipovca između Topole i Aranđelovca. Skerliće je u kampanji išao od sela do sela, i do onih najzabačenijih. Sa zbora na zbor nosili su ga birači na rukama, oduševljeni njegovim govorništvom“...
„(...) Skerlić je iznenada umro, Pašić je uznesen u legendu.“
Kako je bila moguća „halapljiivost“ pominjanog „visokog društva“ i uznošenje u legendu? Zbog oskudne javnosti!
„(...) Dominantni mediji bili su tabloidna štampa i halo efekti, vesti od usta do usta, od uha do uha... Ko je, kako i po čijem nnalogu pisao? Ko je i kako čitao? Štrandman (Vasilij, ruski diplomata – prim. aut.) u Balkanskim uspomenama svedoči da je ruski ambasador Nikolaj Hartvig ‘održavao dragocene veze sa novinarskim svetom’ i koristio ih da plasira lažne vesti, da konstruiše događaje i indoktrinira srpsku javnost. Najuticajnije novine bile su Pašićeva Samouprava, zatim Pravda Sanostalne radikalske stranke i nezavisna Politika porodice Ribnikar koju je Ministarstvo spoljnih poslova moglo po neograničenoj volji da koristi u svojim akcijama.
Srpsko javno mnjenje nije blo slobodno, bilo je zarobljeno, teledirigovano, i to potvrđuje i Štrandman kada je zapisao da bi „bilo samozavaravajuće da je srpsko javno mnjenje moglo imati odlučujući uticaj na odluke vlade. Štrandman je sasvim jasan kada kaže da su „novine u rukama političara služile kao oruđe za postizanje željenog utiska bilo u samoj zemlji, bilo u inostranstvu. Često se moglo čuti da je vlada neko pitanje koje je sama pokrenula, u odgovarajućem svetlu prenosila štampi, kako bi se posle preko iste te štampe pozivala na pritisak javnog mnjenja koje je, navodno izražavalo želju naroda. Tu Srbija nije bila izuzetak u odnosu na ostale evropske države.“
Ceo svet zna, govorio je Skerlić u Skupštini, da listovi vrlo bliski vladi, koji su zapravo „pododbori vlade“, vode sistematsku ratnu kampanju. Čak je i jedan utcajni ministar napisao ratni pamflet, a vladini poslanici su, tobože, i pretili Pašiću što ne preuzima ratne akcije. Sve je to, naravno, bilo otvaranje scene da Pašić može da odigra „miroljupca“ i da se pokaže da nije imao drugi izbor nego da „pusti da ga zavitlani događaji vuku“.
Srbija je 1912. bila preplavljena listovima i časopisima i svi su oni bili, ocenjuje Vasa Kazimirović, krupan faktor u društvu, jedna moćna, ali bezobzirna i razuzdana sila. Na neke redakcije gledalo se kao na razbojničke družine. Skerlić se žalio da je „srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim, opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti“. Za organ vlade, radikalsku Samoupravu, Skerlić je napisao da prevazilazi sve ostale srpske listove i po drskosti i bezobzirnosti napada i po vulgarnosti pisanja i po ciničnosti laganja... „Prednjačila je klevetama tuđe časti, u podmetanju i kaljanju političkih protivnika“. List Oružani narod je tražio da se „socijalisti pod hitno pokolju.“
Kao da je bilo – danas.
Autor: Božidar Andrejić
Izvor: Nova ekonomija
