Prikaz knjige „Katarina Velika i Potemkin“: Tajna ljubavnih pisama
Zašto je Katarina Velika želela da uništi uspomenu na Potemkina i kako su posle njegove smrti sačuvana pisma koja su otkrila neverovatne detalje iz njihovog odnosa?
Caričina pisma, rukom pisana i pažljivo savijena na četvrtine, godinama je skupljao i čuvao u levom džepu jakne, pored srca, sve do smrti. Niko nije mogao da mu oduzme te dragocene hartije na koje je prenela svu težinu svojih emocija. Pisala mu je i najiskrenije izjave ljubavi i strasti, i molbe i naređenja, ali i o osećanjima prema novim ljubavnicima, i patnji, jer je njihova ljubav počela da se gasi. Kada se razboleo, carica je njegovog savetnika smrću obavezala da joj lično preda pisma.
Zašto je Katarina Velika želela da uništi uspomenu na Potemkina i kako su posle njegove smrti sačuvana pisma koja su otkrila neverovatne detalje iz njihovog odnosa?
Dvorski glasnici na konjima su jurili da što pre dođu do kneza, koji je obično bio hiljadama kilometara daleko, a kašnjenje vesti o njegovom zdravlju činilo je caricu posebno uznemirenom i nestrpljivom. Bio je čovek od poverenja, jedini kome je mogla da otkrije vladarske tajne i jedini koji je umeo da reši zavere na dvoru.
Sajmon Sibag Montefjore je korice knjige ukrasio imenima dveju velikih istorijskih ličnosti i njima povezao hartije ljubavnim redovima ispisane. „Katarina Velika i Potemkin: Moć, ljubav i rusko carstvo“ (u srpskom prevodu objavljeno u izdanju Lagune) knjiga je o hrabroj vladavini Ruskim carstvom, dvoje ljudi koji nisu bili plave krvi, o ljubavnom raspletu i braku zasnovanom na prijateljstvu. To je i priča o čoveku koji je „jednom, zamisli, mogao da promeni kartu sveta“, i o ženi koja je izvršila prevrat i popela se na ruski presto. I priča o njenim pismima koja su ga svuda pratila…
Katarina i Potemkin
„Zahvalnost Vašem visočanstvu mogu da izrazim samo tako što ću proliti krv za Vašu slavu. Ovaj rat je savršena prilika za to, ne mogu da živim u dokolici.“
Potemkin je još u ranoj mladosti nizao unapređenja i simpatije.
„Nadmudrio je protivnike, a konjička garda nije bila snažnija ni pod čijom kontrolom do sada!“
Rusko carstvo se agresivno širilo i granicama obuhvatalo brda problema, pa je trebalo kontrolisati čitave teritorije, stišavati sukobe i gušiti neprijatelje. Njemu je išlo od ruke da sa lakoćom drži stvari pod kontrolom, a Katarina je sve manje krila sjaj u očima i blistavi osmeh kada neko spomene duhovitog i zgodnog mladića.
Što je dalje odlazio, sve je brže srastao njenom srcu. Svaki put bi po slugama slala molbe da se vrati, da ga unapredi, da ne može bez njega, da je najpouzdaniji čovek.
Pošto je carica bila starija, strast i zaljubljenost su s vremenom nestale i postajala je sve manje privlačna mladom Potemkinu, a razlike u godinama i karakteru bile su sve izraženije. Osećali su da se plamen ljubavi polako gasi. Oboje su tugovali, ali sve za šta su imali snage bili su pokušaji da jedno od drugog izvuku poneku reč i potvrdu ljubavi. Pisma su nastavila da putuju, ali tada uzbuđena novim Katarininim ljubavnicima.
Dvorski zidovi su se naslušali priča o njihovim aferama, i o tome kako ni on nije ostao praznih ruku i da su mu sve sestričine bile ljubavnice. Ipak, niko i ništa nije moglo njega da zameni, postali su porodica, a tuga ili bolest jednog, značila bi patnju za oboje.
Katarinin prevrat
Ova knjiga o velikoj ljubavi daje i istorijski kontekst, osim Katarininih prethodnika, detaljno opisuje i vladavinu koju je Potemkin zatekao kada je kročio u Zimski dvorac.
Carica Jelisaveta je držala presto. Montefjore piše da se tih godina teško razbolela i da ju je nasledio sestrić Karl Petar Ulrih, unuk Petra Velikog i vojvoda od Holštajna, asocijalno dete u duši, željno ljubavi, odraslo bez roditelja na holštajnskom dvoru, gde su ga tukli i izgladnjivali.
Tiha i poslušna devojčica, koja je sa ostalim slugama izvršavala svakodnevne dužnosti, pokazala se kao dobra prilika za Petra. Sofija je bila druge vere, ali 1745. godine prelazi u pravoslavlje, uzima ime Katarina i udaje se za Petra.
„Potemkin je imao prilike da posmatra romantičnu priliku velike kneginje Katarine, koja će uskoro zavladati Rusijom, kao Katarina Druga. Nije bila lepotica, ali je posedovala vrline daleko važnije od tog prolaznog sjaja: neopisivu čaroliju carskog dostojanstva združenu sa seksualnom privlačnošću, prirodnom vedrinom i nedodirljivim šarmom pred kojim niko nije ostajao ravnodušan.“
A poljski diplomata Stanislav Avgust Ponjatovski, njen ljubavnik, opisao ju je ovako: „Ušla je u ono životno razdoblje kada je svaka žena obdarena lepotom na vrhuncu. Imala je crnu kosu, sjajnu rumenu glatku kožu, krupne i upadljive plave oči, duge crne trepavice, šiljast nos i usta koja zovu na poljubac... vitka i visoka, kretala se brzo, ali vrlo otmeno, govorila je prijatnim glasom i smejala se veselo i dobroćudno.“
Upečatljiva je surova činjenica, koju je i sama Katarina ponavljala: Petar i ona imali su „nekonzumiran brak“.
„Ležala je u postelji sama dok se njen suprug igrao lutkama vojnika, flertovala je sa drugim muškarcima i želela prestolonaslednika. Prvi ljubavnik joj je, veruje se, bio Sergej Saltikov, dvadesetšestogodišnji plemić.“
Ljubavniku je rodila sina, zakonitog naslednika prestola, ali je zapravo sam Petar zapečatio svoju sudbinu kad mu je sinula nepromišljena ideja o ratu protiv Danske.
Sa Katarinom na čelu vojnici su izvršili prevrat. „Obučena u vojničko odelo sa golom sabljom u rukama, Katarina se pojavila na vratima Zimskog dvorca 28. juna 1762. godine.“ Potemkin je jahao na čelu konjičke garde.
Uspon provincijalca
Potemkin je bio dete sa sela, iz siromašne porodice koja je imala skromno imanje. Otac potpukovnik odmalena ga je vaspitavao da je služba vojsci jedini put. Sin je od njega nasledio neobazrivost i nezgrapno ponašanje, pa se govorilo da se po dvoru ponašao kao da je sve njegovo, ne mareći ni za kakva pravila. Mladić iz sela Čizova cvetao je od samopouzdanja, bio je jedino muško dete i miljenik žena.
„Ako postanem general, zapovedaću vojskom, ako postanem episkop, zapovedaću sveštenstvu“, pisao je u dnevnik mladić koji je u 11 godina počeo sa vojnom službom, ubrzo odslužio konjičku gardu i upisao Moskovski univerzitet.
Kao jedan od najboljih studenata predstavio se carici na Zimskom dvoru u Sankt Peterburgu i impresionirao je znanjem o teologiji i jezicima. Žestoka nadmetanja dvorskih muškaraca da ostave utisak i budu zapaženi, oživljena su kroz Montefjoreove priče. Potemkin se isticao po lepoti i duhovitosti, a kada se pokazalo da je poseban, ukrao je srce carice Katarine.
„Njegovo visočanstvo knez Svetog rimskog carstva Grigorij Aleksandrovič Potemkin, knez Tauride, feldmaršal, vrhovni zapovednik ruske vojske, veliki admiral Crnomorske i Kaspijske flote, predsednik Ratnog veća, sazrevao je dvodecenijskom vladavinom sa Katarinom. Stvorio je rusku Crnomorsku flotu, pokorio Krim, pobedio u Drugom turskom ratu, osnovao Sevastopolj i Odesu.“
Smrt sa caričinim imenom na usnama
Bio je 5. oktobar 1791. godine, daleko od Sankt Peterburga, dvorskog života i pogleda Katarine Velike koja se tešila da je sve pod kontrolom. U nenaseljenom delu neke strane zemlje, na zabačenom proplanku, radoznala gomila se okupila da proveri šta se to dešava sa povorkom koja se zaustavila. To je bio još jedan pohod kneževih kočija koje se više nisu zakotrljale.
„Želim da umrem u polju.“
Plakao je. Čelo mu je brisala bratanica, grofica – kako su dvorski krugovi šuškali – „jedna od njegovih ljubavnica“. Kao i ostali prisutni, nije verovala svojim očima da je ovaj snažan čovek, stamene građe i volje, postao tako nemoćan i slab. Dok se valjao po zemlji u skupocenoj bundi koju mu je carica poklonila, knez je ponavljao „praštaj, milostiva majčice gospodarice“.
Ceo život je putovao po svetu, pa je na isti način želeo i da umre. Nije bio star, svega pedesetak godina, ali je bio umoran i poslednjih meseci života uhvatila ga je groznica, problemi sa jetrom i upala pluća.
Eto kako je umro Grigorij Aleksandrovič Potemkin, knez Svetog rimskog carstva, kako kaže pisac – sa caričinim imenom na usnama. A umro bi i dobar deo sećanja na njega da je uspela da spali sve tragove na koje se nameračila.
Pisma
Nije Katarina Velika želela da uništi uspomenu na Potemkina. Njegovom smrću izgubila je životnu ljubav i saputnika. Ali u to vreme su zavere bile svakodnevne i opasne, pa se bojala da bi neko mogao upotrebiti napisano protiv nje. Zato su sva njena pisma bila nepotpisana, a svako koje dobije od Potemkina spaljivala je. Kod njega su uglavnom bila njena pisma, i poneko njegovo, koje je uz odgovore poslala nazad po glasnicima.
Autor: Ana Ćosić
Izvor: velikeprice.com
Caričina pisma, rukom pisana i pažljivo savijena na četvrtine, godinama je skupljao i čuvao u levom džepu jakne, pored srca, sve do smrti. Niko nije mogao da mu oduzme te dragocene hartije na koje je prenela svu težinu svojih emocija. Pisala mu je i najiskrenije izjave ljubavi i strasti, i molbe i naređenja, ali i o osećanjima prema novim ljubavnicima, i patnji, jer je njihova ljubav počela da se gasi. Kada se razboleo, carica je njegovog savetnika smrću obavezala da joj lično preda pisma.
Zašto je Katarina Velika želela da uništi uspomenu na Potemkina i kako su posle njegove smrti sačuvana pisma koja su otkrila neverovatne detalje iz njihovog odnosa?
Dvorski glasnici na konjima su jurili da što pre dođu do kneza, koji je obično bio hiljadama kilometara daleko, a kašnjenje vesti o njegovom zdravlju činilo je caricu posebno uznemirenom i nestrpljivom. Bio je čovek od poverenja, jedini kome je mogla da otkrije vladarske tajne i jedini koji je umeo da reši zavere na dvoru.
Sajmon Sibag Montefjore je korice knjige ukrasio imenima dveju velikih istorijskih ličnosti i njima povezao hartije ljubavnim redovima ispisane. „Katarina Velika i Potemkin: Moć, ljubav i rusko carstvo“ (u srpskom prevodu objavljeno u izdanju Lagune) knjiga je o hrabroj vladavini Ruskim carstvom, dvoje ljudi koji nisu bili plave krvi, o ljubavnom raspletu i braku zasnovanom na prijateljstvu. To je i priča o čoveku koji je „jednom, zamisli, mogao da promeni kartu sveta“, i o ženi koja je izvršila prevrat i popela se na ruski presto. I priča o njenim pismima koja su ga svuda pratila…
Katarina i Potemkin
„Zahvalnost Vašem visočanstvu mogu da izrazim samo tako što ću proliti krv za Vašu slavu. Ovaj rat je savršena prilika za to, ne mogu da živim u dokolici.“
Potemkin je još u ranoj mladosti nizao unapređenja i simpatije.
„Nadmudrio je protivnike, a konjička garda nije bila snažnija ni pod čijom kontrolom do sada!“
Rusko carstvo se agresivno širilo i granicama obuhvatalo brda problema, pa je trebalo kontrolisati čitave teritorije, stišavati sukobe i gušiti neprijatelje. Njemu je išlo od ruke da sa lakoćom drži stvari pod kontrolom, a Katarina je sve manje krila sjaj u očima i blistavi osmeh kada neko spomene duhovitog i zgodnog mladića.
Što je dalje odlazio, sve je brže srastao njenom srcu. Svaki put bi po slugama slala molbe da se vrati, da ga unapredi, da ne može bez njega, da je najpouzdaniji čovek.
Pošto je carica bila starija, strast i zaljubljenost su s vremenom nestale i postajala je sve manje privlačna mladom Potemkinu, a razlike u godinama i karakteru bile su sve izraženije. Osećali su da se plamen ljubavi polako gasi. Oboje su tugovali, ali sve za šta su imali snage bili su pokušaji da jedno od drugog izvuku poneku reč i potvrdu ljubavi. Pisma su nastavila da putuju, ali tada uzbuđena novim Katarininim ljubavnicima.
Dvorski zidovi su se naslušali priča o njihovim aferama, i o tome kako ni on nije ostao praznih ruku i da su mu sve sestričine bile ljubavnice. Ipak, niko i ništa nije moglo njega da zameni, postali su porodica, a tuga ili bolest jednog, značila bi patnju za oboje.
Katarinin prevrat
Ova knjiga o velikoj ljubavi daje i istorijski kontekst, osim Katarininih prethodnika, detaljno opisuje i vladavinu koju je Potemkin zatekao kada je kročio u Zimski dvorac.
Carica Jelisaveta je držala presto. Montefjore piše da se tih godina teško razbolela i da ju je nasledio sestrić Karl Petar Ulrih, unuk Petra Velikog i vojvoda od Holštajna, asocijalno dete u duši, željno ljubavi, odraslo bez roditelja na holštajnskom dvoru, gde su ga tukli i izgladnjivali.
Tiha i poslušna devojčica, koja je sa ostalim slugama izvršavala svakodnevne dužnosti, pokazala se kao dobra prilika za Petra. Sofija je bila druge vere, ali 1745. godine prelazi u pravoslavlje, uzima ime Katarina i udaje se za Petra.
„Potemkin je imao prilike da posmatra romantičnu priliku velike kneginje Katarine, koja će uskoro zavladati Rusijom, kao Katarina Druga. Nije bila lepotica, ali je posedovala vrline daleko važnije od tog prolaznog sjaja: neopisivu čaroliju carskog dostojanstva združenu sa seksualnom privlačnošću, prirodnom vedrinom i nedodirljivim šarmom pred kojim niko nije ostajao ravnodušan.“
A poljski diplomata Stanislav Avgust Ponjatovski, njen ljubavnik, opisao ju je ovako: „Ušla je u ono životno razdoblje kada je svaka žena obdarena lepotom na vrhuncu. Imala je crnu kosu, sjajnu rumenu glatku kožu, krupne i upadljive plave oči, duge crne trepavice, šiljast nos i usta koja zovu na poljubac... vitka i visoka, kretala se brzo, ali vrlo otmeno, govorila je prijatnim glasom i smejala se veselo i dobroćudno.“
Upečatljiva je surova činjenica, koju je i sama Katarina ponavljala: Petar i ona imali su „nekonzumiran brak“.
„Ležala je u postelji sama dok se njen suprug igrao lutkama vojnika, flertovala je sa drugim muškarcima i želela prestolonaslednika. Prvi ljubavnik joj je, veruje se, bio Sergej Saltikov, dvadesetšestogodišnji plemić.“
Ljubavniku je rodila sina, zakonitog naslednika prestola, ali je zapravo sam Petar zapečatio svoju sudbinu kad mu je sinula nepromišljena ideja o ratu protiv Danske.
Sa Katarinom na čelu vojnici su izvršili prevrat. „Obučena u vojničko odelo sa golom sabljom u rukama, Katarina se pojavila na vratima Zimskog dvorca 28. juna 1762. godine.“ Potemkin je jahao na čelu konjičke garde.
Uspon provincijalca
Potemkin je bio dete sa sela, iz siromašne porodice koja je imala skromno imanje. Otac potpukovnik odmalena ga je vaspitavao da je služba vojsci jedini put. Sin je od njega nasledio neobazrivost i nezgrapno ponašanje, pa se govorilo da se po dvoru ponašao kao da je sve njegovo, ne mareći ni za kakva pravila. Mladić iz sela Čizova cvetao je od samopouzdanja, bio je jedino muško dete i miljenik žena.
„Ako postanem general, zapovedaću vojskom, ako postanem episkop, zapovedaću sveštenstvu“, pisao je u dnevnik mladić koji je u 11 godina počeo sa vojnom službom, ubrzo odslužio konjičku gardu i upisao Moskovski univerzitet.
Kao jedan od najboljih studenata predstavio se carici na Zimskom dvoru u Sankt Peterburgu i impresionirao je znanjem o teologiji i jezicima. Žestoka nadmetanja dvorskih muškaraca da ostave utisak i budu zapaženi, oživljena su kroz Montefjoreove priče. Potemkin se isticao po lepoti i duhovitosti, a kada se pokazalo da je poseban, ukrao je srce carice Katarine.
„Njegovo visočanstvo knez Svetog rimskog carstva Grigorij Aleksandrovič Potemkin, knez Tauride, feldmaršal, vrhovni zapovednik ruske vojske, veliki admiral Crnomorske i Kaspijske flote, predsednik Ratnog veća, sazrevao je dvodecenijskom vladavinom sa Katarinom. Stvorio je rusku Crnomorsku flotu, pokorio Krim, pobedio u Drugom turskom ratu, osnovao Sevastopolj i Odesu.“
Smrt sa caričinim imenom na usnama
Bio je 5. oktobar 1791. godine, daleko od Sankt Peterburga, dvorskog života i pogleda Katarine Velike koja se tešila da je sve pod kontrolom. U nenaseljenom delu neke strane zemlje, na zabačenom proplanku, radoznala gomila se okupila da proveri šta se to dešava sa povorkom koja se zaustavila. To je bio još jedan pohod kneževih kočija koje se više nisu zakotrljale.
„Želim da umrem u polju.“
Plakao je. Čelo mu je brisala bratanica, grofica – kako su dvorski krugovi šuškali – „jedna od njegovih ljubavnica“. Kao i ostali prisutni, nije verovala svojim očima da je ovaj snažan čovek, stamene građe i volje, postao tako nemoćan i slab. Dok se valjao po zemlji u skupocenoj bundi koju mu je carica poklonila, knez je ponavljao „praštaj, milostiva majčice gospodarice“.
Ceo život je putovao po svetu, pa je na isti način želeo i da umre. Nije bio star, svega pedesetak godina, ali je bio umoran i poslednjih meseci života uhvatila ga je groznica, problemi sa jetrom i upala pluća.
Eto kako je umro Grigorij Aleksandrovič Potemkin, knez Svetog rimskog carstva, kako kaže pisac – sa caričinim imenom na usnama. A umro bi i dobar deo sećanja na njega da je uspela da spali sve tragove na koje se nameračila.
Pisma
Nije Katarina Velika želela da uništi uspomenu na Potemkina. Njegovom smrću izgubila je životnu ljubav i saputnika. Ali u to vreme su zavere bile svakodnevne i opasne, pa se bojala da bi neko mogao upotrebiti napisano protiv nje. Zato su sva njena pisma bila nepotpisana, a svako koje dobije od Potemkina spaljivala je. Kod njega su uglavnom bila njena pisma, i poneko njegovo, koje je uz odgovore poslala nazad po glasnicima.
Autor: Ana Ćosić
Izvor: velikeprice.com
