Bilo je jutro i moj brat je čitao naglas:
Muharem Bazdulj je napisao: „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo.“

I još:
„Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“

A ja kažem:
Bazdulj je potpuno u pravu. Međutim, u poslednjoj objavljenoj knjizi Vladimira Kecmanovića „Kao u sobi sa ogledalima“ lako je primetiti još jednu u nizu sličnosti sa Ivom Andrićem.

I nastavljam:
Kecmanović u ovoj ingenioznoj zbirci priča, kroz svoje rečenice, koje u srži imaju potrebu da kao filmskim projektorom osvetle karakter običnog čoveka u ratnoj situaciji.

I kažem:
Pisac prikazuje osobenjake, kakve je voleo da opisuje i Andrić.

I još:
Po ko zna koji  put Kecmanović dokazuje ogromno literarno umeće koje je ravno Andrićevom.

I rekao sam:
Toma Spinoza je najupečatljiviji lik u ovoj knjizi. On je eklatantan prikaz čovekovog mentalnog sklopa u ratnim vremenima.

A onda moj brat započinje:
Toma Spinoza, dakako jeste savremena verzija Salka Ćorkana.

Pitam:
Kako si to zaključio?

A on:
Pročitao sam knjigu.

Ja ućutah, a on produži:
Toma niti puši niti pije, ali ima jedan porok – seks, koji je najjeftiniji vid zabave u brutalnim životnim okolnostima.
Spinoza koji je voleo da ga zovu filozof, jer je prodavao i čitao knjige, sa druge strane strasni je pornofil.
Upravo zato je ovaj lik odlična kopča sa današnjim vremenom.

I onda:
Čitaocu kao da se nameće pitanje – da li si normalan, da li si i ti Toma Spinoza?

A ja sam rekao:
Iako sam autor kaže da ove priče nisu u klasičnom smislu nastale po istinitim događajima, toliko su osobene i prevashodno realne da će i čitaocu sa kamenim srcem razvući osmeh na lice i naterati suze na oči.

A on:
Zar to nije najbolja potvrda veličine Kecmanovićevog stvaralaštva?

Klimnuo sam glavom.

A on poče opet:
Najbolji pokazatelj da li neko umetničko delo vredi ili ne, prepoznaćemo po tome kakve emocije budi kod publike. Jedan veliki filmski reditelj rekao je svojevremeno da će „bez emocija film nestati“.

Pa ja kažem:
Nije ništa pogrešio kad je to izjavio, no nadovezao bih se i rekao da bi celokupna umetnost nestala bez emocija. Umetnost bez emocija je bljutava, pa samim tim i nije umetnost. Ali sve dok postoje pisci kakav je Vladimir Kecmanović nemamo razloga da brinemo o njenom nestanku.

I još:
Knjiga „Kao u sobi sa ogledalima“ čvrsto saopštava da je život iznad svega.

I još:
Pročitajte je.

Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salome.rs