U Laguninom ranijem izdanju „Persijanci“ Lojd Levelin Džouns nam je na intrigantan način objasnio kako je Zapad svoju ideju ratoborne superiornosti razvio na temeljima starogrčkih i rimskih uzora koji su sebe smatrali osnivačima civilizacije, a sve ostale varvarima. Sada u svom visokonagrađivanom delu „Kako je svet stvorio Zapad“ profesorka antičke istorije sa Oksforda Džozefina Kvin pokušava da obori, ili bar proširi, tu uvreženu teoriju, razradi je i pokaže da je zapadna kultura nastala i kroz sabiranje iskustava i znanja u susretima različitih društava koji su se odvijali kroz istoriju dugu četiri hiljada godina. Lekcija koja će Britancima možda biti malo bolna jer pokazuje da su mnoge tekovine čovečanstva proizašle iz mnogih drugih civilizacija daleko drevnijih od zapadne, ali i od grčke i rimske.

Ova opsežna knjiga koja je, obogaćena mapama, ilustracijama i fotografijama u boji, osvojila pohvale i čuvenih zvezda ovog žanra Pitera Frankopana i Sajmona Sibaga Montefjorea, otpočinje citatom Džejmsa Džojsa koji je rekao da je zapadna civilizacija mešavina nordijske lakomosti, rimskog prava, buržoaske konvencije i ostataka aramejske religije. Dakle, što bi Salman Ruždi rekao – jedan melanž iliti papazjanija. Knjige će nas u svojih trideset poglavlja povesti na put od Minosove palate na Kritu, stare Grčke, Asirije, Persije i Rima, pa sve do Novog sveta na drugom kraju okeana.

Opsednut Grcima i Rimljanima, koje smatra izumiteljima filozofije, demokratije i nauke, Zapad često prenebregne njihove susede, kao i susrete njihovih praotaca s narodima koji su živeli južno, severno ili istočno od njih, i od kojih su takođe uzimali znanja i koristili ih u sopstvenom razvoju. Time, dakako, osiromašuju viđenje svoje prošlosti i Kvinova pokušava da ukaže upravo na tu grešku. Uostalom, nisu ni Grci i Rimljani sve sami izmislili, i oni su imali sopstvenu istoriju dolazeći do svojih zamisli, teorija i tehnologija prilagođavanjem tuđih. Tako možemo reći da su zakonike „krali“ od Mesopotamije, umetnost i arhitekturu od Egipćana, abecedu s Levanta, a sistem, recimo, navodnjavanja od Asiraca. Pritom su dve vodeće antičke kulture imale običaje koji se u potpunosti kose sa sadašnjim zapadnjačkim vrednostima, te danas sa užasavanjem gledamo na njihov običaj, recimo, seksualne eksploatacije maloletnika i obespravljenost žena u društvu.

Tu su i muslimani i drugi narodi koji su grčka učenja pronosili Azijom i Afrikom i kombinovali ih sa naukom iz Persije, Indije, Arabije ili Kine, stvarajući nešto što više nije bilo samo grčko. Ti milenijumi interakcija nekako su kasnije na Zapadu zaboravljeni, zapostavljajući značaj odnosa koji su gradili ono što se danas naziva Zapadom od bronzanog doba, pa sve do doba velikih istraživanja. Posebno razdvajanje na Zapad i Istok javilo se u 19. veku kada je „Zapadna civilizacija“ kao središte demokratije, kapitalizma, slobode, napretka i nauke, videla sebe kao protivtežu Rusiji, Kini i Austrougarskoj na istoku. Ta će se slika još više produbiti nakon Drugog svetskog rata po padu „Gvozdene zavese“.

Kvinova u knjizi dokazuje da nikada nije postojala čisto zapadna kultura, već da je Zapad delom proizvod dugotrajnih veza sa mnogo većom mrežom društava, kako sa juga i severa, tako i sa istoka. Dragocena u svojoj sveobuhvatnosti, dok nam dokazuje svoju osnovnu tezu, ova knjiga nam donosi izuzetno bogatu istoriju čovečanstva koje se gradilo i napredovalo upravo tokom kretanja, migracija, putovanja i međusobnih kontakata, te je pogrešna svaka zamisao o sopstvenoj superiornosti bilo koje kulture, budući da je sasvim izvesno da je svaka od njih i sama nastala crpeći nešto od onih koje smatra manje naprednima.

Autor: Miroslav Bašić Palković