Prikaz knjige „Kad je mesec nisko“
Krajem 2015. godine ukupan broj raseljenih lica na globalnom nivou, prema podacima UNHCR-a iznosio je 63.5 miliona ljudi. Da stvari budu jasnije, ovo je najviši zabeležen broj još od Drugog svetskog rata. Avganistanci zauzimaju drugo mesto na svetu po broju raseljenih.
Živeći u Evropi u poslednjih godinu dana primećujem da se neprestano govori i piše o „izbegličkoj krizi“ – izraz koji su skovale zapadne države. Pitanje koje mene zanima nije pitanje „izbegličke krize“, već krize koja je dovela do pojave izbeglica.
Danas, kada se nalazimo na prekretnici, u trenutku kada postoji realna opasnost da ponovimo velike istorijske greške, ne smemo da zaboravimo da su se nekada i naši preci selili – iz Pakistana u Indiju, iz Indije u Pakistan, iz Nemačke, Holandije, Poljske, Francuske ili Britanije u bilo koju drugu zemlju u kojoj su mislili da će pronaći nadu i mir. Da se ne bi zaboravilo moramo da pričamo priče tih ljudi. Nadija Hašimi kaže da priča može biti fikcija, ali dovoljna je samo trunka empatije da znamo da je patnja o kojoj govori stvarna.
Feriba Veziri primorana je da napusti svoj dom u Kabulu, u Avganistanu kada sazna da su talibani ubili njenog supruga, Mahmuda. Selim i Samira su još uvek mali i nisu u stanju da shvate u kakvim su se okolnostima našli. Savršeno im je jasna jedna stvar – život im se zauvek promenio. Sakrivši Aziza ispod burke, Feriba pakuje šačicu dragocenosti, falsifikovane belgijske pasoše i uhvativši decu za ručice kreće na neizvesno putovanje ka Engleskoj u kojoj živi njena sestra sa porodicom. Pratimo Feribu i Selima na njihovom opasnom putu kroz Iran, Turksu, Grčku, Francusku i Italiju. Nedostatak novca, hrane, skloništa dodatno otežavaju unutrašnji sukobi.
[„U poslednjih godinu dana, dok sam pokušavala da svojoj deci pružim sigurnost, osećala sam se više kao kriminalac nego kao bilo šta drugo. Čak je i pravednost postala upitna.“
„... da je makar Mahmud ovde da mi kaže da činim ispravnu stvar i da nisam loša majka, jer sam ga manje tetošila.“]
Porodica Vaziri stiže do Grčke. Na svakoj granici se mole i zadržavaju dah. Strah da će ih uhvatiti i vratiti nazad u Avganistan usadio se duboko u njima i vreba iza svakog ugla. Selim se trudi da porodici obezbedi hranu i sklonište, ali sve je preskupo, a novca je jako malo. Bori se u sebi, ali nema izbora. Mora da krade hranu ili će ostati gladni. Proganjaju ga očeve poslednje reči. „Selime, sine moj, kako seješ, tako žanješ.“
Selim biva odvojen od porodice i putovanje mora da nastavi sam. Ali ovo putovanje nije samo fizičko, već je i duhovno. Mora da nauči da se brani, da brine o sebi živeći u izbegličkom kampu, spavajući na kartonu, čuvajući se od nasilnika i zakona. Ne sme da bude neoprezan ni na trenutak. Pokušava da prelazi granice praznog stomaka i uzdrhtalog srca. Pati zbog ljubavi prema ocu. Pati zbog mnogo toga.
Dom više nije dom, i nigde ne pripadate – to je tužna istina o izbegličkom životu. Knjiga nas izmešta iz udobnosti naših domova i vodi na put Feribe i Selima, da se osvedočimo o svakodnevnim užasima, ogromnom optimizmu koji vodi ove ljude, žene i decu kroz nemirne vode i surove predele, u potrazi za boljim životom, u potrazi za mirom.
Jedino što može da uteši napaćene duše porodice Vaziri jeste povremena, neočekivana ljubaznost potpunih stranaca. To im donosi sitna zadovoljstva i trenutni beg od stvarnosti. Takođe, to im vraća veru u čovečanstvo.
Nadija Hašimi je pedijatar. Živi u Americi sa troje dece i mužem. Njeni roditelji su emigrirali iz Avganistana sedamdesetih godina 20. veka. Njeno poreklo se veoma lako prepoznaje u njenom stilu. Rečitost, plima i oseka – specifičan tok priče, složene i istovremeno veoma snažne emocije likova koji su predstavljeni sa gracioznošću, nežnošću i elokvencijom kakva se retko sreće. Knjiga obiluje biserima poput:
„Postoje istine i laži i postoji ono između, mutne vode u kojima se svetlost savija i podvaja.“
„Ručno tkan ćilim u dnevnoj sobi svedok je kako smo od mladoženje i mlade izrasli u pravu porodicu, ali i svedok one noći kada je sve nestalo. Suze radosnice, suze tuge natapale su ove šare.“
Autor: Palavi Modi
Izvor: themrsliterary.com
Prevod: Maja Horvat
Živeći u Evropi u poslednjih godinu dana primećujem da se neprestano govori i piše o „izbegličkoj krizi“ – izraz koji su skovale zapadne države. Pitanje koje mene zanima nije pitanje „izbegličke krize“, već krize koja je dovela do pojave izbeglica.
Danas, kada se nalazimo na prekretnici, u trenutku kada postoji realna opasnost da ponovimo velike istorijske greške, ne smemo da zaboravimo da su se nekada i naši preci selili – iz Pakistana u Indiju, iz Indije u Pakistan, iz Nemačke, Holandije, Poljske, Francuske ili Britanije u bilo koju drugu zemlju u kojoj su mislili da će pronaći nadu i mir. Da se ne bi zaboravilo moramo da pričamo priče tih ljudi. Nadija Hašimi kaže da priča može biti fikcija, ali dovoljna je samo trunka empatije da znamo da je patnja o kojoj govori stvarna.
Feriba Veziri primorana je da napusti svoj dom u Kabulu, u Avganistanu kada sazna da su talibani ubili njenog supruga, Mahmuda. Selim i Samira su još uvek mali i nisu u stanju da shvate u kakvim su se okolnostima našli. Savršeno im je jasna jedna stvar – život im se zauvek promenio. Sakrivši Aziza ispod burke, Feriba pakuje šačicu dragocenosti, falsifikovane belgijske pasoše i uhvativši decu za ručice kreće na neizvesno putovanje ka Engleskoj u kojoj živi njena sestra sa porodicom. Pratimo Feribu i Selima na njihovom opasnom putu kroz Iran, Turksu, Grčku, Francusku i Italiju. Nedostatak novca, hrane, skloništa dodatno otežavaju unutrašnji sukobi.
[„U poslednjih godinu dana, dok sam pokušavala da svojoj deci pružim sigurnost, osećala sam se više kao kriminalac nego kao bilo šta drugo. Čak je i pravednost postala upitna.“
„... da je makar Mahmud ovde da mi kaže da činim ispravnu stvar i da nisam loša majka, jer sam ga manje tetošila.“]
Porodica Vaziri stiže do Grčke. Na svakoj granici se mole i zadržavaju dah. Strah da će ih uhvatiti i vratiti nazad u Avganistan usadio se duboko u njima i vreba iza svakog ugla. Selim se trudi da porodici obezbedi hranu i sklonište, ali sve je preskupo, a novca je jako malo. Bori se u sebi, ali nema izbora. Mora da krade hranu ili će ostati gladni. Proganjaju ga očeve poslednje reči. „Selime, sine moj, kako seješ, tako žanješ.“
Selim biva odvojen od porodice i putovanje mora da nastavi sam. Ali ovo putovanje nije samo fizičko, već je i duhovno. Mora da nauči da se brani, da brine o sebi živeći u izbegličkom kampu, spavajući na kartonu, čuvajući se od nasilnika i zakona. Ne sme da bude neoprezan ni na trenutak. Pokušava da prelazi granice praznog stomaka i uzdrhtalog srca. Pati zbog ljubavi prema ocu. Pati zbog mnogo toga.
Dom više nije dom, i nigde ne pripadate – to je tužna istina o izbegličkom životu. Knjiga nas izmešta iz udobnosti naših domova i vodi na put Feribe i Selima, da se osvedočimo o svakodnevnim užasima, ogromnom optimizmu koji vodi ove ljude, žene i decu kroz nemirne vode i surove predele, u potrazi za boljim životom, u potrazi za mirom.
Jedino što može da uteši napaćene duše porodice Vaziri jeste povremena, neočekivana ljubaznost potpunih stranaca. To im donosi sitna zadovoljstva i trenutni beg od stvarnosti. Takođe, to im vraća veru u čovečanstvo.
Nadija Hašimi je pedijatar. Živi u Americi sa troje dece i mužem. Njeni roditelji su emigrirali iz Avganistana sedamdesetih godina 20. veka. Njeno poreklo se veoma lako prepoznaje u njenom stilu. Rečitost, plima i oseka – specifičan tok priče, složene i istovremeno veoma snažne emocije likova koji su predstavljeni sa gracioznošću, nežnošću i elokvencijom kakva se retko sreće. Knjiga obiluje biserima poput:
„Postoje istine i laži i postoji ono između, mutne vode u kojima se svetlost savija i podvaja.“
„Ručno tkan ćilim u dnevnoj sobi svedok je kako smo od mladoženje i mlade izrasli u pravu porodicu, ali i svedok one noći kada je sve nestalo. Suze radosnice, suze tuge natapale su ove šare.“
Autor: Palavi Modi
Izvor: themrsliterary.com
Prevod: Maja Horvat
